О хлебу и камену

Сада знамо да ће чупање Косова из тела Србије да врши братска словеначка рука заједно са европским силама и Америком. У целој операцији једностраног проглашења независности и признавања нове државе без одобрења Савета безбедности Словенији није дата посебна улога зато што нешто нарочито значи у своме новоме друштву, већ зато што од јануара идуће године на њу долази ред да председава Европској унији. Словеначки министар спољних послова Рупел припремио је већ тачни план о независности и признању Косова усаглашен са западним силама. Како јавља амерички лист "Интернешенел Хералд трибјун", Косово ће прогласити независност после избора у Србији почетком фебруара идуће године, да на њима не би још више "ојачали националисти", па ће одмах после тога нову државу признати велика европска четворка: Британија, Немачка, Француска и Италија. Затим ће то учинити САД и у групама остале земље ЕУ које пристају на то међународно безакоње.

Том вероломном акцијом Словенија ће платити за све добити које је стекла у бившој Југославији и за помоћ коју јој је Србија пружила у њеним најтежим часовима. Словеначка себичност достићи ће нови врхунац. Њу је као нормалну прогласио тај исти министар Рупел пре издисања Југославије, када је рекао: "Ако појединци могу да буду егоисти, зашто то не би могле бити и нације".

Био сам специјални дописник Танјуга на Мировној конференцији у Паризу 1946. године на којој је главни посао био усвајање мировног уговора са Италијом. На тој конференцији Југославија је огромно задужила Словенију. Мировним уговором Југославија (односно Словенија) добила је део Словеначког приморја, на обали Истре градове Пиран и Пореч и летовалиште Порторож, и на копну територију чија се граница примакла све до Трста и Горице. Без тријумфа Југославије у ослободилачком рату, у ком је словеначко учешће дало мање жртава, Словенија никада не би постигла тако велики повраћај националне територије као тада.

Пре тога, Србија је пружила Словенцима руку кад су их Немци протерали из њихових северних крајева које су припојили немачкој држави. Протерали су поглавито образоване људе, међу њима учитеље, да би становништво обезглавили и лакше германизовали. Протеране породице прихваћене су гостољубиво у Србији, што су многи од њих са захвалношћу признавали долазећи једном годишње у Србију возовима братства. Тај израз захвалности је пред крај Југославије брутално одбацио новинар Јоже Смоле (тада председник Ослободилне фронте), рекавши да се ваљда од њих не тражи да буду захвални.

Словенци су и после Другог светског рата корист од Југославије радо прихватали. Главну корист су вукли из околности под којима је земља индустријализована: цене сировина за фабрике и цене хлеба за њихове раднике су држане релативно ниско, и од тога је највише користи имала развијенија Словенија.

Но, Словенци се нису задовољили повољним односом између сировинско-пољопривредних и индустријских цена. Постали су и моторна снага привредне децентрализације под видом "радничког самоуправљања". Оно је, по теорији, требало да одузме из руку социјалистичке бирократије акумулацију и радницима и осталим запосленима омогући да располажу плодовима свога рада. Тај циљ никада није остварен. Но, у име тог никад неоствареног радничког самоуправљања, дошло је до привредног цепања земље и стварања републичких привреда. Тим процесом дириговао је Словенац Едвард Кардељ. Његово је дело и нови девизни закон с почетка седамдесетих година којим су створени засебни девизни рачуни република. Завладала је логика: зашто бих ја теби продавао за динаре робу за коју могу извозом зарадити драгоцене девизе које могу да задржим. Неколико година пред насилно растурање земље, размена међу федеративним републикама износила је само нешто изнад двадесет процената. Исто је тако низак био удео међурепубличког улагања. Словенци су највише радили на успостави таквог стања. Хтели су да буду чланови једног клуба, за њих корисног, али да не плаћају чланарину. Стање на коме су радили растресло је земљу, раздвојило је њене делове и утрло пут њеном распарчавању, које су завршиле велике силе.

Кад је 1918. године стварана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Словенце није требало у њу примити. Скоро хиљаду година су били под влашћу германских кнезова и Аустро-Угарске, па је после њене пропасти требало оставити Словенцима да сами нађу свој пут. Јер после скоро седамдесет година живљења са њима у једној држави, они су први почели да цепају Југославију када су прорачунали да им она више не користи. Остварили су оно што је Едвард Кардељ једном рекао Добрици Ћосићу, а то је да су они посебни алпски народ за који је Југославија само привремено решење. Изашли су из ње угризавши руку која им се нашла у невољи. Сада врше злодело Србији отимајући од ње Косово које је исто што и Јерусалим за Јевреје.