Кад судбина споји џез краљеве

Специјално за „Политику”
Вјен – Олујно небо је већданима над Вјеном. Али, праву грмљавину чули смо тек у недељу, када су на фестивалу „Jazz a Vienne” засвирали Стенли Кларк, Маркус Милер и Виктор Вутен, промовишући албум „Thunder”. Чиста снага и енергија. Али и пуно музике, испод првог утиска о невероватним индивидуалним способностима. Док један свира, други разлаже магичне хармоније, а трећи укуцава ритам попут корака Годзиле. А потом су напред сва тројица, размењују сола надсвиравајући се и појачавајући притисак у сваком следећем кругу. На бис слушамо „School Days”, химну свих електричних басиста, коју је некад давно смислио Стенли Кларк. А онда, изненађују све присутне спонтано прелазећи на „Beat It”. Дух њиховог брата је ту, сећамо се Мајкла Џексона и схватамо да су све ово само разни аспекти исте ванвременске музике. После концерта тражим интервју са Маркусом Милером. Пристаје, али само уз другу двојицу: три краља су и ван сцене заједно!

Милер: Био сам убеђен да ће овако испасти. Познавали смо се преко музике, а сада упознајемо један другог као личности.

Кларк: И лоше ствари почињу да излазе… (смех)

Милер: Па, лоше ствари се не стављају у музику… Дакле, снимали смо, па смо јесенас промовисали албум, па смо одлучили да опет путујемо, што је најбољи доказ нашег братства и музичке повезаности. Већина all-star група не преживи дуже од једне турнеје, јер се увек убрзо нађе нешто да их растави. А ова друга турнеја је потпуно иста, осим што су сви опуштенији, свирају боље и више инспиришу један другог.

Кларк: Мислим да је било судбински да се спојимо, јер нас везује много више од чињенице да смо „тројица басиста”. Маркус и Виктор су композитори и концептуалисти. Маркус је сјајан продуцент, а Виктор пише књиге. Могли смо да свирамо стандарде, али то би био „Rumble In The Jungle” (чувени бокс мечАли–Формен у Заиру, 1974. године, оп.а.) – хајде да се бијемо на сцени да видимо ко боље свира… Али, моји пријатељи се туку на други начин: да напишу добру музику, да се запитају „како да учиним да овај инструмент звучи боље”. То је заиста вредно труда.

Вутен: Осећај је сјајан, поготово ако знамо да су времена тешка, а да људи ипак желе да виде тројицу басиста и да нам дају прилику да радимо оно што волимо.

Шта је оно што посебно цените код друге двојице, и што бисте волели да имате?

Кларк: Ја бих волео да свирам бас кларинет као Маркус. (опет се сви смеју) Добро, бићу озбиљан… Маркус је веома конзистентан у размишљању. И ја сам некад био такав, а сада то траје највише пет минута, што се дешава кад остарите. А гледајући Виктора, кога зовем „нови басиста убица”, волео бих да сам у његовим годинама, а да знам све што сад знам. Од свих електричних басиста које сам чуо он је највише времена уложио размишљајући о инструменту, приступајући му на скоро научни начин. Када сам ја почињао, то није било уобичајено. Електрични басисти су или били пропали гитаристи, или акустичари који су прихватили да свирају рок због пара. Мене је,у ствари,натерао Чик Корија. Када сам се нашао у Њујорку прилично лако сам одбио понуду Јана Хамера да се придружим „Mahavishnu Orchestra”, пошто је тражио електричног басисту. (сви урлају од смеха) А онда ме је позвао Чик, а то је гарантовало велики новац. Дао ми је ту слатку ствар „What Game Shall We Play Today?”, а ја сам покушао исто као са Хамером. Но, Чик је рекао:„Mораелектрични!”, и – шта сам могао него да пристанем?  

Милер: Ови момци су такви виртуози да сам после дужег времена морао да обратим пажњу на четири жице под својим рукама. Стенлијево присуство ме стално охрабрује – учим већчињеницом да сам поред њега. А Вик има тај „ништа-није-немогуће” дух: кад чујем како њему све успева, инспирише ме да будем сигурнији у себе. Стално учимо једни од других – обожавам да видим идеје које лете преко сцене. Уколико сам добро одсвирао први соло, то ће и њега повући да одсвира јошбољи наставак. Људи могу да помисле да ово није џез, јер је све гласно и има рок елемената. Али ако боље посматраш- дух џезаје апсолутно ту. Причамо један са другим кроз музику. Тако Стенли приђе нама усред неке ствари, и у првом моменту смо уздржани, јер, знаш – то је Стенли Кларк, ми смо са њим одрасли – али онда нападнемо и ми њега, свирамо му нешто добро. И он одговори јошбоље. То је веома узбудљиво.

Вутен: Јако ме узбуђује што ово чујем од њих. Јер, у мом свирању има помало Џекоа, пуно Лерија Грема, понешто Бутсија, али највећи део тога долази од њих двојице… Сећам се када сам као сасвим млад први пут чуо Стенлија – нико није свирао са таквом енергијом! А када сам коначно имао довољно година да могу да пробам оно што Стенли ради, схватио сам – човече, он може било шта да учини могућим, чак и ако теорија то не допушта! Сада мојим студентима у камповима говорим да са правом намером све може да проради. А Маркус је створио све те хитове које сам свирао са својом браћом на диско-џемовима. Скинуо бих песму, а онда бих погледао у омот и видео – написао и продуцирао Маркус Милер, то је раширило моје размишљање на тему „бити басиста”, постајући: „бити музичар и композитор”. И мене фасцинира његова конзистентност: кад узмешснимак са концерта, његов део ће звучати као да је у питању студијски рад. Све је тачно на време, а ја за то јошнисам способан. Јако се трудим да некако примим његову прецизност.  

Кларк: Искрено, ја сам најгори карактер у бенду и не би ваљало да превише утичем на њих…

Како постижете да овај сусрет буде пуно више од задовољавања его-трипова?

Кларк: Ми комуницирамо нотама, фразама и концептима, и сви поседујемо висок ниво свести о важности комуникације, па је такав резултат природан. Током историје је било много all-star група, али и многи покушаји су били веома јадни, јер су мало пажње посвећивали комуникацији. Предуслов је да знамо да свирамо. Даље, Маркус је обавио велики посао обликујући плочу. Али, има јошпуно тога да би се склопио добар шоу. Сада звучимо изврсно, али можда ће се то изгубити до краја турнеје? Морашстално да будешсвестан да се овде ради о већим изазовима од пуког свирања бас гитаре.

Маркусе, на Вашем блогу оставили сте дивну посвету Мајклу Џексону, а чули смо и „Human Nature” и „Beat It”…

Милер: Налетео сам на коментар на Јутјубу – како се он сети свих нота? Невероватно је што клинци не знају да ми све то импровизујемо, јер већина није имала џез образовање. Зато ми је посебно стало да им покажемо да можемо да реагујемо у моменту, а такође и да им пружимо прилику да препознају музику коју свирамо. Мајкл је био велики музичар, и ми осећамо дужност да покажемо узбуђење и поштовање према његовом великом делу.