Уметност је постала тривијална

Карлове Вари –После три године стваралачке паузе пред публику се вратио легендарни сценариста и редитељ Пол Шредер, и то са новим филмом „Адамово ускрснуће” – магично реалистичком причом о преживелом из холокауста, који поседује необичне моћи и тешке емоционалне проблеме.

Филм је настао према израелском роману „Адам, син пса”, као последица двадесетогодишње страствене упорности израелског продуцента Ехуда Блајберга, и вишегодишњих страствених припрема славног глумца Џефа Голдблума, који је у овом Шредеровом делу остварио можда и своју животну улогу. За Пола Шредера (Мичиген, 1946), ово је био још један изазов независног филмског стваралаштва, ван токова главне холивудске струје.

При самом помену његовог имена, прва асоцијација за сваког филмског сладокусца јесте његова сарадња са Мартином Скорсезеом и сјајни сценарији за, сада већ антологијске, филмове какви су, рецимо, „Таксиста”, „Разјарени бик” и „Последње Христово искушење”, али и низ других филмских прича које је написао и филмова које је режирао, од својих почетака средином седамдесетих година прошлог века. У Карловим Варима био је дочекан овацијама, а у разговору за „Политику”, осим „раскринкавања” свог односа са Холивудом, говорио је и о страховима који прате његов последњи филм, психолошким странама филмског насиља, уметности која је променила сврху и својој сарадњи са индијским Боливудом...                  

Како је уопште дошло до тога да Вам Израелци понуде режију филма „Адамово ускрснуће”?

Мислите зато што нисам Јеврејин? Па, морам да признам да нисам себе сматрао правим кандидатом када је до мене стигла ова понуда. Међутим, када сам прочитао сценарио, причу о човеку који је некада био пас и који је срео пса који је некада био дечак, та метафора је за мене била толико снажна и моћна да јој нисам могао одолети. Уједно, она снажно трансцендира холокауст, али на начин који је потпуно другачији од онога што смо толико пута већ видели на ову тему.

Овај филм има веома добар пријем на фестивалима, али не и у регуларној дистрибуцији. Шта мислите, шта је прави разлог за то?

Мислим да овај и овакав филм плаши људе. С друге стране, тема холокауста на начин на који је обрађена у књизи „Адам, син пса” и у мом филму није баш привлачна дистрибутерима. Ни књига ни филм не баратају уобичајеним клишеима и стереотипима, па се дистрибутери вероватно прибојавају да онда неће бити довољно публике, нити велике зараде.

Можда их збуњује Ваш магични реализам, игра свести и подсвести у човеку који је преживео холокауст?

Филм је пун догађаја и људи који можда јесу, а можда и нису стварни. У њему нема циничног или црнохуморног погледа на ратне догађаје и на рат сам по себи. Ово није холивудски филм.

А какво је Ваше мишљење о Холивуду данашњице, наравно, из позиције редитеља и сценаристе?

Како буџет филма расте, захваљујући глобалном корпорацијском смислу за тржиште, тако филмска прича мора да буде поједностављена како би наишла на шири одзив. Једном мом пријатељу редитељу својевремено су директори „Ворнер Броса” послали поруку која је гласила: „За оволики буџет филма, Ваши су ликови сувише компликовани”. Ето, таква је данас логика Холивуда. Уколико Ваш филм кошта више десетина милиона долара, не смете себи да допустите „луксуз” да публика не разликује ко је добар а ко лош момак у њему. Треба да имате момка са белим шеширом и момка са црним. Треба убити момка у белом, да све буде лепо и јасно.

Каква је логика постојала када сте Ви почињали?

Са великим холивудским студијима сарађивао сам са своја прва четири филма. Ја сам остао исти, снимам исту врсту филмова, а они су променили свој систем. Парафразираћу Нормана Дезмонда: „Ја остајем мали, али филмови не”. За моје „мале људске приче”, тамо више није било места. Постао сам независни филмски стваралац.

Изјавили сте и да је независно филмско стваралаштво у великој кризи и да због тога жалите?

Све је у вези са временом у којем живимо. Сада смо сведоци колапса независног филмског стваралаштва и колапса озбиљних драма у комерцијалним филмовима. Велики студији се тешко одлучују за озбиљан филмски садржај, а слично је почело да се дешава и у независном филму. Озбиљне драме у Америци, из филмова су емигрирале на телевизију.

Својевремено сте ми рекли да сматрате да Холивуд прави вештачке филмове, са специјалним ефектима и суперхеројима, зато што то публика тражи. Међутим, ко је тај који је формирао такав укус публике?

Лако је кривити Холивуд за то, али део кривице сноси и публика. Не знам да ли Холивуд или било ко други може да контролише кретање једног друштва, плиму и осеку уметности и уметничких покрета. Ако људи имају уставно право на демократију, можете ли то да угушите? Уколико, пак, људи желе милитаризам, можете ли то загушити? Колико тога заиста можете да контролишете? Да ли је Хитлер заиста креирао нацизам, или је само повезао у целину неке већ постојеће ствари и само рекао – урадићете то овако. Хоћу да кажем, да је најлакше кривити Холивуд, али треба имати у виду и чињеницу да он само представља глобално стање свести.

Чујем да се „селите” у Боливуд?

Ха! Не селим се, само сам написао сценарио у којем има много плеса и песме. Истина је да покушавам да пронађем финансијере у Боливуду. Први контакти су већ остварени, сада чекам њихов одговор.

Шта још пишете?

Већ сам написао сценарио за акциони жанровски филм, у стилу филмова које сам радио када сам почињао каријеру. Сценарио за комерцијални филм на тему агената ЦИА, већ сам продао Нику Виндингу Рифну, чији филм „Бронсон” можете да видите овде у Карловим Варима. Постоји још много идеја.

Припадате некој сасвим другој „филмској школи” од ове данашње филмске омладине. Када бисте им сада држали час, шта бисте им рекли?

Можда бих им само предочио да је у моје време уметност, не само филмска, била много више у функцији саме себе. Људи су конзумирали уметност, она им је била потребна да би могли да преброде многе социолошке проблеме. Не верујем да тренутно људи користе уметност у те сврхе, већ на њу више гледају као на релативно тривијалну ствар. И сама уметност је постала тривијална.

У свим Вашим сценаријима и филмовима које сте снимали, укључујући и „Адамово ускрснуће”, Ви на необичан начин истражујете насиље. Где су његови корени?

Мислим да је то ствар генетике, ми смо програмирани као насилне животиње. Међутим, наше насиље није у функцији; за разлику од животиња ми не убијамо да бисмо преживели. И, како се носимо са тиме? Како се носимо са чињеницом да тренутно пролазимо кроз најнасилнији период у човековој историји и са чињеницом да је наше насиље без сврхе? Зар не треба о томе правити филмове? Кажете да се бавим насиљем и то је тачно, али не сматрам да правим насилне филмове и у томе је битна разлика. Можда је једино „Таксиста” заиста био насилан. Више се бавим психолошком страном насиља и тиме како насиље показује своје право лице на различите начине. Представљам је уз помоћ њеног негатива, њеног одраза у огледалу.

И даље се боље осећате у кожи сценаристе, а лошије у кожи редитеља?

То су две различите врсте задовољства. Као писац имам моћ да контролишем ситуацију и држим све у својим рукама. Међутим, то је усамљенички посао. Као редитељ немам велику контролу, не могу да контролишем временске прилике, чак ни глумце, али то је веома друштвен посао, стално сте у контакту са људима. Ипак, да бих преживео и зарадио новац, пишем сценарија. То ме храни.