Где су деца

Док ви нађете с ким ћете, па док смислите где ћете, па док решите како ћете – другима се већ родило дете. Иако је то одавно приметио Душко Радовић, и данас се слично догађа. Они у мањини су одушевљени многобројним потомством и у сваком тренутку би гласали за чопор деце па шта кошта да кошта а други "под оваквим условима не могу ни да помисле да имају бебу". Свака страна понудиће своје аргументе: за пелене и бенкице – снаћи ћу се, а за јело ће увек бити нечега. Они други бројнији "конформисти" подсетиће на скромну плату, стан који немају, посао којим имају прилике да се баве сада па ко зна када.

У име неког беби-бума и повећања наталитета тешко да ће и једни и други прозборити коју. А и зашто би? Дете је лични избор и жеља, стицај породичних околности а не државни задатак. Мада демографи у опису свог посла имају обавезу да нас подсећају: како се још од 1955. године наталитет срозава, да старимо као нација и да у просеку имамо око четрдесет година, да једна жена роди по статистичким показатељима 0,8 деце, да је младих до 18 година тек 20 одсто укупног становништва... Да ће нам се испразнити школе, привреда потонути.

А шта је са тим женама у белом свету које имају и плату и посао, а по свему судећи не читају статистичке годишњаке и не настоје да подмладе свој народ. Да ли су Францускиње размажене када са просечном платом од 2.250 евра, уколико роде трећу бебу добијају по 759 евра месечног додатка, па ипак ту привилегију не искорите? Или Аустријанке, које ће уз просечну зараду од 2.354 еврића већ за прву бебу добити месечно 445 евра приде? Американке са 12 недеља неплаћеног одсуства после изласка из породилишта, рећи ће вероватно да јесу. Размажене или не, тек ни ове поменуте а и Швеђанке, Шпањолке, потпомогнуте од државе, тешко да ће у највећем бунилу икада превалити преко уста да су своје дете родиле нацији.

Нашој жени или боље речено сиротици држава се за труд(ноћу) одужује тако што јој плату док је на породиљском одсуству умањује на 65 одсто. Она која не ради не добија ни динар, као некад. О дечјем додатку може да сања јер га имају они којима приход по члану домаћинства не прелази четири и по хиљаде динара, а и када га добије то је сумица од 1.450 динара, којом се може купити тек пакет папирних пелена. И све даље што следи кошта – нерава, спавања, пара. Ако хоће да свестраније образују свог наследника или наследницу да не би само играо игрице или шврљао по улици родитељи морају да му плате, рецимо, учење страног језика, обуку пливања, разне креативне радионице и спортске школе. Колико? Најмање две хиљаде, углавном четири и пет.

Школа је прича за себе, бесплатна а због ње родитељима празни новчаници. Од књига, екскурзија, додатних часова пред писмени.

Сваки трошак се доласком новог детета множи са два или три, иако му тата није ни налик на Рокфелера. Напротив, реално је да је као жртва транзиције стављен на листу сувишних радника у фирми или да мајку још нигде нису ни примили да ради јер се послодавци боје њених честих боловања.

А демографи довикују да се само са четири детета по фамилији у наредних 20 година може зауставити бела куга у Србији, иначе ће се о нама за пет деценија говорити као о диносаурусима. Невоља је што и природа омета неке људе да имају наследнике, незванични подаци кажу да у Србији таквих парова "који би хтели а не могу" има око 200.000.

И шта сад? Није добро да неко помисли да на старима свет остаје и да ћемо у наредним деценијама више градити старачке домове него вртиће. Мада у великим инвестиционим плановима за будућност пуним нових мостова, путева, обилазница није се још нашао и програм за подмлађивање и увећавање нације. Па ни одговора на питање: где су деца?