Сумња у верност партнера

Осећања су појаве које се збивају у нама и које се због тога споља не могу видети. Када некога волимо, ми знамо да је наша љубав истинита јер је осећамо, али друга особа не може имати непосредно сазнање да је волимо. О томе да је волимо, особа мора закључити на основу посредних сигнала: онога што јој кажемо и како се понашамо. Па ни онда када постоје сви ти посредни показатељи да постоји осећање љубави особа не може бити сигурна да љубав заиста постоји, зато што сви ти сигнали могу бити лажни. Познато је да се неко може добро претварати да воли некога другога иако га, у стварности, не воли.

Из тих разлога љубав и поверење јесу повезани. Када нам неко каже да нас воли, ми му верујемо да је тако, нарочито ако нема никаквих сигнала који указују да то није тако. Када другоме кажемо да га волимо, очекујемо да нам верује да је то заиста тако.

Али и онда када смо потпуно сигурни да нас други воли, када верујемо да то јесте заиста љубав, не знамо да ли ће нас та особа волети и у будућности. Да ли ће нас волети и за годину дана, за пет или петнаест година? И зато је за однос љубави који постоји у садашњости важно и то да верујемо да ће нас други волети и у будућности. Поверење у стабилност и трајност љубави друге особе је веома важно у сваком љубавном односу.

Колико је ово поверење веома важно осећање видимо у оним случајевима у којима један од партнера не верује, односно сумња у љубавну верност свог партнера. Тада се појављује осећање љубоморе које снажно нагриза и дестабилизује сам темељ нечијег односа љубави. Љубоморна особа тешко може развијати и градити однос са партнером управо због тога што се непрестано бави самим темељем овог односа.

Исто тако и она особа која верује да је партнер воли у садашњости, али која се плаши да би он ускоро могао да престане да је воли, живи у сталној стрепњи. И ова особа је преокупирана питањем опстанка свог односа или брака, тако да се ни она не може посветити развоју и изградњи односа. Као и љубоморна особа, и ова је стално на почетку.

Да би људи могли да закључе да их неко заиста воли, морају имати такво искуство у свом ранијем животу. Ту на првом месту долази родитељска љубав којом родитељи поручују детету да оно јесте вредно људско биће које заслужује љубав. Важна су и рана љубавна искуства, нарочито заљубљивања у периоду пубертета. Када некога волимо, када му показујемо љубав ми му поручујемо да је она или он за нас вредно људско биће. Због тога они који нису добили љубав у детињству могу погрешно мислити да је нису добили јер је нису заслужили. И зато је веома важно показати нашој деци да их волимо и прихватамо.