Грлом у јагоде

Обично ме ухвати у недељу изјутра, када стрес и хектика радне недеље спласну, и кад детаљније читам наше дневне он-лaјн новине. Прочитам нешто, одем до прозора и почнем да певушим неку стару песму. Петра, која нема појма шта су "Грлом у јагоде", тихо пита, онако као што је Оливера Марковић стално питала Данила-Бату Стојковића: "Шта ти је?" Зна да се талас носталгије поново приближава. Реч носталгија је настала из две грчке речи: ностос-повратак и алгос-бол. А посебно бол, јер се ради о мојој земљи. Никако да оздравим од носталгије и као хронични болесник надам се неком новом леку, мада у међувремену сви кажу да су ме десет месеци проведених у Србији комплетно излечили. Нису.

Шта ми је највише криво у историји моје болести? Што је мој одлазак из земље било морање и жеља да се бавим својим послом и нормално живим? Што сам због тога пропустио велики број рођења, рођендана, испраћаја, свадби, па и сахрана, све оно што поред посла чини прави живот? Што су ми раније говорили да сам пљунути отац, касније да све више личим на Немца, Енглеза, сада на Шпанца. Шта ли би било да сам отишао у Кину? Што оно урађено у професији нисам урадио код куће? Што нашој деци нисам причао како је наука лепа? Што ме наши студенти на крају предавања углавном питају како да оду из земље? Што ми се понекад чини да некоме одговара да оду, посебно онима који никако да се довољно рашире, или онима којима треба оспособљена радна снага? Што у исто време једни сањају повратак а други одлазак из земље? Што смо зато сви негде на пола пута? Што са извесном дозом зависти гледам успон других држава а са огромним огорчењем и тугом наше сиромашење уз свесрдну помоћ појединаца? Што не схватамо да нигде није перфектно и да будала заиста има свуда? Што су ме 90-их у иностранству називали "подметач бомби" и "Балканац"? Што се пре неки месец један наш политичар није са мном поздравио јер сам на путу од Валенсије до Ниша каснио 15 минута?

Што се увек питам зашто толико дуго нисмо нормална земља, у којој могу да имам дугорочни план, да се бавим послом који волим, да гледам свој посао и не мешам се у туђи? Што сам срео велики број људи који у свему, па и у "белој куги" виде могућност за брзу зараду? Што они који краду народ мисле да се сви тако понашају? Што када неко хоће да ради одмах бива осумњичен за заверу или прљаве намере? Што књигу нисам читао, али је као такву осуђујем?

Што када помислимо на Немце, Енглезе, помислимо на рад, тачност, прагматизам, стрпљиво чекање у реду? Што када помислимо на нас помислимо на политичку подобност? Што смо мајстори у дељењу и тражењу разлика, поготову између себе? Што се не држимо заједно? Што омаловажавамо туђи рад? Што стално чујем како је он пре једно 50 година то исто радио, али са знааааатно већим успехом? Што имамо светске стручњаке, правнике, лекаре, научнике, спортске судије, тренере, инжењере, композиторе, политикологе, водоинсталатере, а све то у једној особи?

Што нас код куће има све мање, а у дијаспори све више? Што они из дијаспоре врло радо и важно истичу како тамо све боље функционише? Што је главни изговор за стање код куће "е, ово је Србија"? Што они из дијаспоре кажу да су у међувремену гости код куће, а они код куће им кажу како су заборавили како код куће систем функционише? Што је господин министар био увређен јер му се нисам јавио?

Што неки локални богаташи мисле да је дебљина новчаника пропорционална људском профилу? Што је некима од њих кубанска цигара важнија од специјалне болнице? Што многи мисле да је југ Србије код наплатне рампе Бубањ поток? Што се одмах љутимо кад нам неко све ово каже и потписујемо коментаре лажним именима?

Много је питања која се толико често чују а на која немам праве одговоре. Али зато сада знам зашто патим од носталгије. Јер и даље тврдоглаво верујем у ствари које су ми важне.