Малим прстом покренуо државу

Нови Пазар – Много пута су у последњих десетак година штрајковали радници новопазарског текстилног комбината „Рашка”, указујући да су неоправдано жртве транзиције. Тако је Зоран Булатовић, технолошки вишак у ТК „Рашка”,и штрајком глађу покушавао да скрене пажњу на то да његове колеге текстилци неоправдано у процесу српске транзиције остају празних шака и џепова. Али, на протесте радника нико није обраћао много пажње и Булатовић је то схватио. А онда је, 23. априла, себи одсекао пола малог прста и све се променило. Доспео је на насловне стране листова и у ударне термине телевизија.

–Не волим да се прича само о мом прсту. Није то главна тема, него проблеми радника, не само „Рашке”, него у читавој Србији – каже нам Зоран док лагано испија кафу.

Булатовић је тек један од 1.500 радника „Рашке”, некадашњег гиганта, који су најпре упућени на плаћено одсуство, за које нису добили ни динар, а затим проглашени за технолошки вишак. Узели су отпремнину, али судске пресуде о томе да им фабрика дугује плате за претходних десетак година – остале су само на папиру. Да им се исплати све што потражују били би, каже,богаташи.

„Рашки” је више пута стечај куцао на врата. То што је сада ова фабрика изузета из процеса приватизације, што је започето подржављење и конверзије дугова, да би била пренета у власништво града, Зоран макар делом уписује у заслугу себи и својим колегама штрајкачима. А у тим тешким данима, Зоран је, каже, видео да постоје и политичари који имају душу, наводећи пример Расима Љајића.

Потом су уследили и новинарски позиви, а за њима и синдикалци, политичари, обични људи спремни да помогну. У једном тренутку Зоран је имао више од 30.000 динара кредита за свој мобилни телефон. А било је разних понуда, да бира место истакнутог синдикалног функционера, али и оних који су давали савете шта би требало да каже и по коме да удари.

Пошто је Зоран Булатовић остао без пола прста, у влади је одлучено да се радницима „Рашке” исплати по 36 минималних плата. Зна и Зоран да је то велики новац, да неће моћи све одједном, па ће већ за који дан поново на састанке у министарствима...

– Да је неко раније макар мало мрднуо малим прстом, не бих морао да државу опомињем сечом свог прста – каже овај текстилац.

Сад на остатку прста носи мали завој и фластер, и вешто избегава да његова лева рука привлачи радознале погледе. О томе шта се десило са одсеченим делом, не жели да говори:

– Ни ја ни моје колеге нисмо ни очајници ни болесници.

У просторији где и даље штрајкују осети се солидарност. Зоран и остали штрајкачи одлазе до својих кућа баш кад морају. Тек да виде породицу.

Славка Бакрачевић