Контролом до самоконтроле

Не бих се бавила узроцима насиља у школама. Мени је занимљивије питање: Може ли се школском насиљу, као веома сложеном феномену, прићи на конструктиван, позитиван начин? Или још важније: Верујемо ли да је то могуће? Можда је више оних који верују да је то немогуће. Та малодушност је можда и главна препрека, па школско и свако друго насиље у друштву и даље „цвета”. Но, то није разлог да се одустане од промене.

Опште је познато да моралне вредности и правила понашања деца углавном уче „по моделу”, копирајући своје узоре, најчешће родитеље, наставнике, али и вршњаке, идоле. Срећа да је тако! Јер, „учење по моделу” управо нуди огромне могућности за промену учењем нових образаца понашања и комуникације, у школи, породици, јавном животу... Шта учинити да се покрене промена? Сви се слажу: Што више позитивних модела – то више позитивних ефеката. По мом мишљењу, модели нису довољни. Важно је и да се ненасиље усвоји као вредност, као друштвена стратегија. Да се промовише као циљ, пре свега у образовању, али и генерално, у заједници која је са много рана изашла из конфликата и ратова. Такође да се насиље осуди и прогласи неприхватљивим, уопштеи појединачно; да се тај стратешки приступ угради не само кроз васпитне обрасце и комуникацију у породицу и школу већ и кроз корпоративну културу у све системе заједнице. То је ствар државе! Како то постићи у школи? Први корак је успостављање правила понашања – договором: у школи између ученика и наставника, у породици између деце и родитеља, али и дефинисањем логичних последица кршења правила, па и санкција. Сви укључени и сви појединачно одговорни. Доношење правила подразумева њихово прихватање, а тиме се они који их прихватају обавезују и на поштовање последица кршења! Ако их „неко други”донесе углавном их се не придржавамо. Напросто, нису „наша” него „њихова”. Ако не учествујемо и не одлучујемо онда и не следимо одлуке. Зато савремени свет промовише партиципацију на свим нивоима.

Осим тога, важно је у сваком правилу пронаћи сопствени смисао. Поставити питање:Зашто је то правило добро за мене,а зашто за друге око мене? То је и основа критичког мишљења и мера слобода – неугрожавање других. Са друге стране, ако људи/деца поштују правила, а да се не питају зашто,чему она служе? У сваком узрасту, деци/младима потребан је смисао за све што сеод њих тражи и очекује; смисао правила мора им бити разумљив и близак. Једино тако постају самоодговорни. Важно је да контрола буде само успутна станица на путу до самоконтроле.

Следећи корак је да одрасли уваже право младих да доносе одлуке, да буду питани и саслушани и када није пријатно то што говоре, да се уваже њихови предлози и да добију подршку уз стрпљење и уважавање. Разлог је једноставан: зато што су деца – деца а одрасли – одрасли! У тој неравнотежи потпуно је јасно да је одговорност за одрастање и развој на одраслима. Неко паметно рече: „Ако деца не могу да уче онако како их ми подучавамо, онда их морамо подучавати онако како она могу да уче”.

Важно је и реанимирати три институције: ђак, наставник, родитељ; изградити разумевање, уважавање, сарадњу. Ако се ове три институције ставе у тзв. педагошки троугао, њихова интеракција (под условом да се одвија уз равноправно учешће и с циљем да подржи развој и учење) може покренути позитивну промену и у односу на насиље. Све друго ићи ће лакше. Право питање, за крај, јесте: Да ли ми то желимо?

Психолог, консултанткиња Уницефа за Школу без насиља