Да ли стварно постоји проблем са уметничким образовањем

Од стотинак студијских програма у пољу уметности који су пријављени за проверу квалитета више од деведесет пет одсто добило је упозорење да нису довољно добри.

У истоветном процесу остала поља боље су прошла. У друштвеним наукама, на пример, бар једна трећина програма одмах је процењена као добра, па програми могу да наставе рад са студентима.

Тиме се показало нешто што голим оком није било видљиво: да наше образовање у пољу уметности ништа не ваља!? Логична последица оваквог стања била би да нам је уметност најлошији од свих друштвених производа. А, ипак, ми смо за почетак једино сигурни да то није тачно.

Механизам који је на све ово указао јесте акредитација која је у европском и светском образовном систему уобичајена процедура.

Из националне стратешке перспективе, провера квалитета или акредитација је процес који смо изабрали да би задржали одлучивање о квалитету и одговорност у рукама стручњака, а не државе. Како бисмо постигли ове циљеве прихватили смо се одговорности да поставимо основне стандарде и да се сви у академској средини подробно погледамо у очи.

При томе ми морамо да задржимо акредитацију у уметничким дисциплинама на највишем нивоу како никада не бисмо дозволили ризик да то уместо нас ради неко други.

Међутим на сваком кораку су се појавили проблеми.

Наставницима у уметности прописано је да имају само половину оптерећења часовима у односу на своје колеге у осталом делу света. Наставници уметности морају да раде мање и од свих својих овдашњих колега у другим пољима. Из позиције наставника то уопште није лоше и могло би се сматрати (себичном) синдикалном победом. Из позиције државе и оснивача ситуација је много гора: потребно је запослити многе нове наставнике и/или смањити број студената. И једно и друго је најмање жељени развој.

Други проблем је простор. Уметничке школе морају да обезбеде непримерено велики простор који ће по законитостима болоњског процеса остати празан како студенти не би били преоптерећени боравком у школи. Тако ће све уметничке академије од одлучујућих састојака квалитета који чине наставници, опрема и простор морати свакако да обезбеде вишак простора на рачун опреме и наставника.

И основни стуб акредитационог процеса, да у њему учествују колеге, оптерећен је проблемима мале академске заједнице, конкуренцијом, постојањем државног, мешовитог и приватног високог школства и неодољивим поривом за монопол који је тако типичан за наше стање почетног капитализма.

Уобичајена светска пракса да се поједини стандарди стално преиспитују код нас није наишла на подршку, али чак ни погрешне стандарде не треба кривити за тенденцију да се стандарди претворе у стандардизацију или укалупљивање. То се комбинује с тенденцијом да се имитира радије него да се креира. Многи од нас гледају да понове своје институционално искуство из времена њихових основних и дипломских студија.

У претходном дискурсу мора се непрестано постављати питање да ли је наша уметничка академија лоша или систем акредитације са појединцима не препознаје њене вредности и како све то усагласити.

А да холистички гледано систем има озбиљан проблем не само у процентима већ и у суштини, више од свега сведочи то да:

1. Владимир Величковић код нас не би могао да буде професор сликарства зато што нема одговарајуће академско звање. Он је завршио архитектонски факултет што није прихватљиво.

2. Код нас не постоје групни часови у извођачким музичким уметностима иако је то апсолутно уобичајена светска пракса.

3. Када би неко убедио Емира Кустурицу да постане наставник режије, он не би могао да буде редовни професор зато што нема позитивну оцену наставног рада. Могао би само да постане доцент за режију па да напредује преко ванредног до редовног професора уколико пре тога не стигне до пензије.

Претходне дилеме не би постојале нигде на свету и сама чињеница да смо уникатни по претходним питањима мање је показатељ оригиналности и напретка а више питање постојећих проблема које треба исправити зато што уметност сигурно није најгора од наших достигнућа па није ни образовање у уметности. Уметничко образовање само треба правилно и пажљиво вредновати без бојазни од нових људи и нових идеја.

професор уметности