Маца глобализације

Хилари Клинтон, најизгледнији председнички кандидат демократа (упркос тренутном застоју) и, из данашње перспективе, највероватнији победник у изборном маратону који води до вашингтонске Беле куће, у недавном интервјуу лондонском "Фајненшел тајмсу" (који има и своје америчко издање) изјавила је да би, као председница, затражила "тајмаут" кад је реч о новим споразумима који промовишу слободну трговину. Тек толико да се још једном сагледа шта све садрже они већ потписани и колико су све њихове одредбе корисне за америчке раднике и америчку економију. "Ја такође желим свеобухватнију и промишљенију трговинску политику за 21. век", образложила је.

Ово није први пут да се на принцип који обликује амерички поглед на свет још од Другог светског рата – откако је глобализација почела да узвраћа ударац – гледа са извесном дозом сумњи. Филозофија да слободна трговина међу нацијама повећава просперитет свих учесника у њој, као и да је било каква трговина боља од никакве трговине, у темељима је спољне политике САД (и интереса који је обликују). Глобализација, која је постала кључна реч завршнице прошлог и почетка овог века, само је до крајњих консеквенци примена тог принципа – да роба, услуге и инвестиције не треба да се обазиру на (државне) границе.

Америка, чије су технологије (компјутер и Интернет, у првом реду) омогућиле да глобализација од скромног таласа прерасте у планетарни цунами, у почетку је од ње имала и највише користи. Амерички БДП је у последње две деценије само од овог фактора растао између 500 милијарди и једног билиона долара годишње. Расла је и америчка продуктивност – од 1995. просечно за годишња 2,7 одсто. Нето резултат је да је водећа светска сила утврдила и своју позицију глобалне економске локомотиве.

Последњих година ту слику, међутим, кваре неки важни детаљи. Некад највећи извозник света већ дуго је највећи увозник. Последњи пут трговински суфицит Америка је имала још 1991 (узгред, то је била рецесиона година). Прошлогодишњи дефицит је износио рекордне 763 милијарде долара.

Трговински дефицит, према популарној теорији главног теоретичара слободне трговине и промотора глобализације нобеловца Милтона Фридмана, не мора обавезно да буде лош за земљу чија је монета уједно и светска. Глобализација је, уосталом, Америци, односно њеним корпорацијама, омогућила приступ јефтиној радној снази, што је подигло профите. Без посла су, истина, остајали домаћи индустријски радници, али то је компензовано или страним инвестицијама у погоне у Америци, или структурним променама саме економије.

Перспектива глобализације почела је да се мења кад су највећа извозна ставка постала радна места "белих крагни": послови програмера, фармацеута, банкарских експерата... "Аутсорсинг" – измештање целих радних процеса у иностране земље са подједнако квалификованом, али знатно јефтинијом ценом рада – у Индију пре свега – угрозио је, према процени Алана Блајндера са Принстон универзитета, чак око 40 милиона радних места.

Показало се, затим, да су велики добици глобализације у Америци прилично неравноправно распоређени: удео у укупном националном дохотку само један одсто оних у врху достигао је 2005. чак 21,8 процената, ниво који је евидентиран само још 1928, на почетку највеће економске кризе у историји.

Американци (већина) све чешће се питају "да ли је глобализација добра за мене". И у све већем броју одговарају негативно. Једно истраживање мреже Ен-Би-Си и "Волстрит џорнала" показало је да је између 1999. и 2005, дакле у време највећег замаха глобализације, постотак оних који сматрају да су споразуми о слободној трговини нашкодили Америци порастао са 16 на 46 одсто.

Професор Пол Самјуелсон (92), такође нобеловац, на чије се тезе ослања и Хилари Клинтон, тврди да је салдо глобализације већ неко време негативан за САД, што ће рећи да је оно што она у том процесу губи сада веће од онога што добија. То не значи, по њему, да треба одустати од слободне трговине, већ она треба да буде и "фер трговина" – шта год то значило.

А све ово значи само једно: да Америка, као бабица глобализације, није више и њен једини родитељ. Она сада припада свима који умеју да искористе њене предности (и минимизирају штете). А неки су се у томе, несумњиво, прилично извештили.