АЛЕКСАНДАР ЉУБИЋ

Већ више деценија се проблем обнављања становништва Србије, поготову међу српским становништвом, намеће као проблем од животног значаја. Самим тим овај проблем морао би да буде у жижи интересовања лекара, демографа, социолога, економиста, филозофа, биолога и других стручњака, јер разноврсна национална, религиозна и етничка структура становништва неминовно утиче на процес обнављања становништва. При том чињеница је и да је овај процес, између осталог, условљен и економским развојем, који је неуједначен и претежно узрокован различитим приступом овом проблему појединих етничких групација.

У Србији је одавно уочен стални пад наталитета, при чему демографски показатељи смртности указују да код нас сваке године умире око 25.000 људи више него што се роди. Суштина проблема постаје јасна. Дакле, Србија сваких 10 година губи по један град величине Ниша. Додатни разлог за бригу је чињеница да је све уочљивији тренд повећања броја умрлих у односу на рођене. Опасност која се надвила над Србијом је више него видљива. Да ли постоји нешто што можемо или боље рећи морамо да урадимо? Наравно.

Под бројем један је да ово питање схватимо као централно и најважније питање нашег опстанка. Не вреде нам земље и територије, уколико нема људи који ће на њима живети. Као друго, неопходно је да буде формирано национално тело или програм, у којем ће стручњаци различитих профила са великим овлашћењима радити на спровођењу адекватне популационе политике.

У овим условима је од посебног значаја репродуктивна медицина, која има за циљ да помогне паровима који желе да имају децу и при том имају медицинске проблеме. Учесталост проблема стерилитета је око 15 одсто у нашој средини, а савремена медицина познаје бројне методе које могу помоћи великом броју парова, од једноставних па све до најсложенијих метода, као што је вантелесна оплодња. Учесталост проблема код одржавања трудноће, потом прекиди трудноћа и превремени порођаји додатно увећавају проблем наталитета у Србији.

Стога је код нас неопходно подићи ниво репродуктивне медицинске заштите, почевши од правилног испитивања и лечења стерилитета, преко периода око зачећа, до откривања и терапија поремећаја трудноће. Све то доприноси побољшању исхода трудноће, повећању наталитета и здравије нације.

Да ли је то довољно за наш опстанак? Сигурно не.

Остаје да се надамо и боримо да свест о проблему биолошког опстанка српског народа постане брига свих нас.

Начелник у Институту за гинекологију и акушерство КЦС-а