Инвеститори ће бити срећни

Кључна идеја за писање новог закона о уређењу простора и изградњи, о коме би своју реч ускоро требало да дају посланици у Скупштини Србије, била је увођење правде и реда у тој области и стварањe повољног амбијента за нове инвестиције, каже за „Политику” Оливер Дулић, министар животне средине и просторног планирања.

– Доношење урбанистичких планова, издавањe грађевинских дозвола, имовински односи и легализација су области које су дуго биле запуштене. Као такве биле су предмет огромне корупције, али и озбиљног одбијања страних инвеститора – наводи Дулић разлоге због којих се његово министарство ухватило у коштац са нерешеним проблемима у грађевинарству.

Какве суштинске промене доноси овај закон?

Што се тиче области планских докумената, смањен је број неопходних планова и уведен је виши ниво регулације унутар њих. За Србију је трагедија да само 20 одсто њене територије буде прекривено плановима. То је био велики проблем за инвестиције и погодно тле за корупцију.

Друго, знатно ћемо скратити процес издавања грађевинских дозвола и смањити обим неопходне документације. Унели смо много јаснија правила игре у процедуру и избацили сва уска грла која су највише кочила администрацију.

Суштинска одредба треће области којом се овај закон бави јесте конверзија права коришћења у право својине грађевинског земљишта.

У Србији је поднето 500.000 захтева за легализацију. Наша претпоставка је да има још толико објеката саграђених без дозвола, па је то била четврта област којом смо се бавили. Због спорости администрације, тек 16 одсто објеката је легализовано у последњих шест до седам година. Поступак ће бити знатно убрзан, са много мање документације, како би тај процес био најзад завршен за објекте грађене до 2003. године.

Чула су се обећања да ће скоро сви нелегално саграђени објекти до маја 2003. године бити легализовани без строгих критеријума. Каква се порука шаље грађанима који су поштовали законску процедуру и четири до пет пута прошли скупље од оних који су подигли куће без иједног папира?

Управо је то проблем. Чак и да превагне политички став да сви до данас бесправно подигнути објекти буду легализовани, свакако нећу допустити да они који су нелегално градили прођу јефтиније од оних који су радили по закону. Објекти који су грађени на заштићеним природним добрима, на туђој земљи или на нестабилним подлогама никада неће моћи да буду легализовани. Нереално је очекивати да ће Калуђерица бити срушена.

А шта ћете са инвеститорима који су и те како профитирали зидајући зграде без дозвола?

Инвеститори који су градили станове за продају платиће највишу цену легализације.

Да ли се зна колико ће она износити?

Питање цене је у надлежности општина, али у датом оквиру да се не би дешавало да у једној општини буде пет пута скупље него у другој.

Највише контроверзи у јавности је изазвала конверзија права коришћења грађевинског земљишта у право својине у делу који се односи на власнике приватизованих предузећа који ће морати да плате тржишну цену ако желе да постану власници земљишта.

Свако ко хоће да се бави сопственом делатношћу, моћи ће то да настави и неће морати да плаћа конверзију у право својине. Али оног тренутка када затражи дозволу да на тој локацији гради било шта што није основна делатност због које је купио предузеће, мораће да плати пуну тржишну цену грађевинског земљишта. Тако ћемо спречити све оне који су куповали предузећа с намером да их затворе, да то претворе у скупо грађевинско земљиште, да се богате на нечему што је промена намене тог земљишта. Овим законом хоћемо да исправимо неке неправде које је донео неопходни закон о приватизацији, али који је морао да се деси.

Да ли ретроактивном наплатом тржишне цене земљишта одбијате потенцијалне инвеститоре, јер су купци приватизованих предузећа, у чију процену капитала је ушло и земљиште, до тих плацева дошли на начин који су омогућили тадашњи закони?

Не видим ниједног инвеститора који неће бити срећан што му држава даје једно веће право, а то је најзад право својине. Као што не разумем све оне који се том поступку противе. Без решења проблема својине над грађевинским земљиштем, не можемо да доведемо стране инвеститоре у мери у којој је потребно. Због тога имамо скупо грађевинско земљиште и високу цену квадрата. На овај начин ћемо ослободити тржиште грађевинског земљишта и допринети да цена грађевинског земљишта које је данас рецимо учествује у цени квадрата стана 40 одсто престане да буде толико важан фактор.

Због чега је одредба о преносу права коришћења у право својине у делу који се односи на власнике приватизованих предузећа унета накнадно? Многи негодују што она није била на јавној расправи.

У стварање закона смо кренули само са намером да скратимо процедуре за издавање дозвола. Писањем закона и јавним расправама дошли смо до кључног проблема у Србији – нерешена имовинскоправна питања земљишта. Наша обавеза је била да применимо уставну норму која каже да над градским грађевинским земљиштем може да постоји само приватна, јавна и задружна својина.

Ко ће одређивати висину накнаде коју ће власници приватизованих предузећа морати да плате уколико желе да постану власници земљишта?

Паралелно са законом прави се уредба која ће дефинисати све специфичности које би евентуално могле да настану. Процену цене земљишта ће радити Пореска управа, једини орган у Србији који то може да ради.

У овом закону смо применили једну општепризнату правну норму која каже да власништво над објектом прати власништво над земљиштем. Чији је објекат, његова је земља на којој се налази.

То значи да ће власници вила на Дедињу аутоматски стицати својину на баснословно вредним плацевима, од којих ниједан није мањи од 10 до 15 ари?

Они на тај начин не постају власници целокупне грађевинске парцеле, већ само земљишта испод објекта. Уколико се ради о околним парцелама које могу да буду грађевинске, оне ће постати власништво државе и ићи ће на лицитацију. Једино ће бити проблем ако не може да се формира грађевинска парцела јер служи за улаз и слично. Није тачно да ће власници вила на Дедињу постати власници целога плаца. Онај ко је тако тумачио закон, лоше је то чинио.

Колико се водило рачуна о старим власницима који очекују да им имовина буде враћена и да ли оваква законска решења компликују њихов статус?

Нисмо улазили у питање реституције. На овај начин нисмо укинули право ранијим сопственицима и њиховим наследницима да буду предмет реституције на изграђеном грађевинском земљишту. Заправо смо предвидели да се пуни фонд реституције од наплате коју ћемо добити од претварања права коришћења у право својине. Конвертоваћемо право својине ранијим сопственицима на неизграђеном грађевинском земљишту. Али не можемо некоме ко је био власник мочварне њиве у Новом Београду, на којој је никао стамбени блок да вратимо ту парцелу јер је и онај ко је ту купио стан стекао власништво над имовином.

Не желимо да у покушају исправљања старе неправде створимо нову, правимо нове спорове и уносимо хаос. Не плашимо се ниједног међународног суда коме ће нас, како кажу, тужити.