ОВК етнички очистио Космет од Срба

Од нашег дописника
Вашингтон, јула – Да је било воље и непристрасног приступа, да је НАТО бомбардовање заиста имало „хуманитарни циљ”, међународна заједница и Вашингтон могли су да подигну најтежу оптужницу против ОВК за злочине које су ови починили када су српске снаге поражене у јуну 1999. Професор политичких наука и историје на Универзитету у Аризони Дејвид Гибс, међутим, у својој најновијој књизи „Хуманитарна интервенција и разарање Југославије”, оспорава владајуће званично америчко мишљење да је то био „добар рат”. Напротив, он га карактерише веома сличним оном који је довео до фијаска у Ираку. У свом научном раду, заснованом на јавним документима, Гибс оспорава сва три свеприсутна мита о овом рату: 1. НАТО је отпочео са бомбардовањем тек када су сви дипломатски напори да се споразум оствари мирним путем – исцрпљени, 2.косовски конфликт је морално и етички једноставан: Срби су агресори и угњетавачи, а Албанци жртве, 3. ваздушни напади НАТО-а спречили су веће злочине и имали су позитиван ефекат на стање људских права на Косову.

Сва три мита су намерно подстицане заблуде које најновија књига Дејвида Гибса, изашла 29. јуна у издању Вандербилта (327 страница), једног од најпрестижнијих универзитета у САД, научно раскринкава. Професор, који је познат по свом разматрању интервенционизма у међународним односима, истиче се по научној критици америчке спољне политике, а његова најновија књига биће увршћена у уџбеничку литературу студија политичких наука. „НАТО и чувари мира УН одмах после српског пораза поставили су ОВК на власт, а ОВК је моментално искористио своју нову позицију да кампањом насиља и застрашивања етнички очисти Косово од Срба”, пише Гибс.

О терору над Србима забелешке је направила канцеларија ОЕБС-а, а описали су га у својим мемоарима званичници УН Ијан Кинг и Вит Мејсон: „Лета 1999. владала је сезона освете и најсуровијег разбојничког насиља. ОЕБС је прикупио на десетине хорор прича. Глувонеми Ром отет је из своје куће, јер је његова породица наводно сарађивала са Србима, четрдесетчетворогодишњи Србин усмрћен је металним шипкама од стране руље косовских Албанаца… Срби су убијани док су радили на пољима… Сви ови злочини десили су се док су под надзором НАТО-а чувари мира надгледали безбедност Косова.”

Гибс у овом поглављу између осталог закључује да је „давнашњи албански циљ етнички чисте територије, без Срба, постигнут у многим деловима Косова”.

У ствари, обе стране су биле опаке, па је потпуно погрешно подгрејавати мит о агресорима и албанским жртвама. Злочини које су на Косову и претходно у Босни починиле српске снаге не могу бити изговор за амнестију злочина ОВК, додаје аутор. Он при томе каже да су „САД биле савезници у неким од тих злочина јер су подржавале ОВК”. Данас, десет година после тих догађаја, не бисмо смели да прикривамо злочине било које стране.

А да се ти злочини и даље прикривају доказ је, како је у исцрпном разговору за „Политику” рекао професор Гибс, и најновија књига (тек изашла у верзији на енглеском језику) Карле дел Понте у којој се описују претње којим је била изложена када је као главни тужилац покушавала да се позабави злочинима косовских Албанаца. Детаље разговора са Дејвидом Гибсом објавићемо у сутрашњем броју „Политике”.

Ипак, како у закључку своје књиге каже Гибс, у случају Косова „највише узнемирава чињеница да је такозвана хуманитарна интервенција служила углавном да се умноже тешки злочини”. „У том смислу косовски рат је сличан инвазији на Ирак 2003. која је такође ’продата’ америчкој јавности као хуманитарна акција – да се ’спасе’ ирачки народ од насилног диктатора. Данас, међутим, изгледа да је инвазија на Ирак проузроковала исто онолико смрти, вероватно и више, од броја које је убио Садам Хусеин. Главна лекција из косовског и ирачког искуства јесте то да војне акције – чак и када их називамо хуманитарним – често изазивају још већу и масовнију људску патњу.”

Поборници „хуманитарних интервенција”, за које Гибс у разговору за наш лист каже да их је много у новој демократској администрацији председника Обаме, не обраћају пажњу на ову опасност.

Зорана Шуваковић