Лаку ноћ, Србијо

Колегијум европске комисије предложио је укидање виза Србији, а више од половине наших грађана, млађих од тридесет година, жели да живи у иностранству и да каже: ,,Лаку ноћ, Србијо”, показује истраживање Цесида. Као разлог за одлазак млади углавном наводе већу могућност запошљавања, бољи стандард и квалитетније школовање. То је нормално за овакву ситуацију у земљи у којој имамо озбиљну кризу институција и озбиљну кризу вредности.

Али где да одемо када немамо куд? Већина младих у Србији доживљава Запад на основу гледања филмова јер, нажалост, већина никад није излазила из земље. Дакле, на Западу се све сија, сви се смеју, живе у стакленим зградама са базенима, сви имају скупа кола, уживанција једна. Већина не мисли о Западу на прави начин. Свугде је велика конкуренција! Млади у Канади су скромнији него на филмовима, раде преко лета да би зарадили за школовање, нити летују нити зимују, нити пате за најновијим мобилним телефонима. Тамо је много скромне омладине из азијских земаља, оних који ћуте и раде, школују се, напредују, облаче се у јефтиним радњама... Наша омладина жели да живи по систему српских локаних моћника и тајкуна – да имам све, а да не радим ништа. Где год да одемо морамо да радимо и стварамо. Мађари, Румуни и Пољаци физикалишу на црно по европским земљама и за то су плаћени два евра на сат. Нико их не пита који су факултет завршили! Живе по њих десеторо у гајби. За такав живот могуће је зарадити и у Београду и по целој Србији. Окопавање сунцокрета и кукуруза се ове године плаћало и две хиљаде динара дневно, као и брање вишања и малина. Да би неко било где успео не може остати просечан грађанин, већ мора стручно да се усавршава до краја и да непрестано показује квалитет.

Док се аналитичари баве разним пребројавањима и статистиком, нико да примети фрапантан податак да би 54 одсто младих волело да оде, а да свега шест процената ради нешто на томе. Типична слика и прилика потпуне непредузимљивости. С друге стране, као допуна поразног стања духа је то да би многи волели да раде за државу, али државна плата и оно што иде уз њу су, ипак, лимитирани. Ситуација је по много чему тешка и у Србији и ван ње. Такав дефетизам гарантује несрећне животе људима. Таман да у Србији пронађемо дијаманте и нафту и да нам просечна плата скочи на 1000 евра, потребно је да се пробудимо и узмемо своје животе у своје руке, иначе ћемо убрзо постати мање млади, а ништа успешнији. А ко воли нека изволи и нека му је срећан пут...

студент Филолошког факултета у Београду, песник