Партизан, Звезда и Дујковић

Добро је почело. После дуге летње паузе фудбал је поново на „јавној сцени”, наши клубови кренули су пут Европе, интересовање фудбалског народа је велико, као и очекивања од наших представника, Партизана, Црвене звезде, па и ако хоћете, Севојна. Шампион Партизан, стартовао је лаком победом у Велсу, Звезда је обезбедила добар резултат за реванш, једино је освајач Купа Севојно остао без залихе за реванш, али руку на срце, у екипи литванског Каунаса имао је и најјачег противника.

Ако бисмо по оној народној да се дан по јутру познаје онда није лоше кренуло. „Црно-бели” су оставили најбољи утисак, што је и разумљиво и очекивано. Задржали су стандардну екипу, уз појачања, понајвише у лику Бразилца Клеа. Тренер Јокановић не мења начин игре, значи офанзива од почетка и намера да се противнику да гол више. Са таквим опредељењем и самопоуздањем наш шампион може да рачуна на озбиљан продор кроз квалификације за Лигу шампиона, без обзира на противника у наредном колу.

На другој страни, после турбулентног периода Црвена звезда је на путу стабилизације. Проблеми око управе и кадрова данас су превазиђени, акценат је дат на састављање доброг тима који ће бити конкурентан за европска такмичења. Да ли ће то остварити зависи како од новог првог човека струке, некадашње Звездине „звезде” Владимира Петровића, али и од могућности новопридошлих играча које су у овом тренутку још увек непознаница. Њихова „премијера” у Велењу против екипе Рудара није довољна за неке далекосежне закључке. Видело се да иза једанаесторице за ту прилику у плавим дресовима, нема много утакмица, екипа је деловала доста неповезано и јасно је да пред Петровићем стоји велики посао уходавања свих линија и стварања препознатљиве игре.

Дакле, Петровић ће имати тежак задатак да створи тим који ће бити респектабилан и од кога противник треба да стрепи, а не да му прети, као што је то био случај са словеначким Рударом. Звезда се мора брзо отрести имиџа остарелог лава кога се више нико не боји, а који је заслужено стекла лошим играма и резултатима у претходном периоду.

На другој страни, добили смо новог првог човека младе фудбалске селекције. То је Ратомир Дујковић некадашњи прослављени чувар мреже „црвено-белих”. После успешне тренерске каријере у иностранству (селектор репрезентација Венецуеле, Мјанмара, Руанде и коначно Гане са којом је ушао у други круг на СП у Немачкој 2006. остваривши победе против Чешке и САД). За овај потоњи успех добио је и признање Фифе, која га је рангирала на осмо место листе светских тренера.

И ту ништа није спорно. Ове редове, међутим, посвећујемо начину на који је угледни тренер добио прилику да води младе фудбалере Србије. Наиме, мало је фалило да се Ратомир Дујковић не нађе у новој улози. Јер, на Стручном одбору Дујковић није прошао (!), да би му тек после интервенције Извршног одбора ФСС, уз јасну и аргументовану „интервенцију” председника Томислава Караџића Дујковићу, било указано поверење. Шта је навело људе у Стручном одбору да прескоче Дујковића и предност дају другом кандидату (Беквалцу), до данас није познато. Уз све поштовање Драгославу Беквалцу, Дујковићеве професионалне референце су необориве и његов повратак нашем фудбалу ће бити драгоцен. И добро је што је председник Караџић био отворен и јасан пресекавши све могуће „игре”. Учинио је то храбро и јавно, онако како би требало да се ради у организацији која жели да буде успешна. А Фудбалски савез Србије, управо је пример доброг и успешног рада.