Ништа без радикалних резова

Један од најистакнутијих хрватских музичара Матија Дедић недавно је објавио нови, двоструки, албум „From The Beginning”. Десету плочу, која је објављена и на нашем тржишту захваљујући „Далас рекордсу”, врсни музичар и композитор снимио је са чувеним џез инструменталистима Ларијем Гренадиром и Џефом Балардом. На албуму се, осим ауторских песмама, налазе и композиције познатих аутора попут Телонијуса Монка, Дјука Елингтона…

Матија Дедић у интервјуу за „Политику” објашњава да је до сарадње са славним музичарима дошло сасвим случајно.

– Замислио сам да тај албум буде потпуно ауторски, али имао сам на располагању студио хрватске телевизије „Бајсић” (најбољи у бившој Југославији), а град Загреб и господин Дражен Кокановић су финансијски помогли да се плате такви врхунски музичари какви су Гренадир и Балард. Добио сам студио на два дана. Већ први дан су снимљене све моје ауторске композиције и на њихову идеју смо снимили џез стандарде и тако је настао овај двоструки албум.

Овај албум сматра најбољим албумом у каријери, из више разлога. Како каже, не треба пуно представљати Ларија Гренадира и Џефа Баларда, који свирају са Бредом Мелдауом и Чиком Коријом, а и он сам је, како нам признаје, у животној форми.

– Све се лепо поклопило. Најбољи студио, финансијска и свака друга помоћ, моја форма која је дошла са годинама али и радикалним променама у животу. Радим као пас, стално вежбам, и ево у 36. години све је некако легло на своје. Осим тога, ово је мој десети диск, тако да ту има и неке симболике. Заиста је ово апсолутно нешто најбоље што сам до сада урадио.

После концерата широм света, наступао је недавно у Линколн центру у Њујорку. Било је то, како каже, сјајно искуство.

– Серија концерата којим се промовише хрватска култура у Америци, у две дворане Линколн центра почела је са џез музичарима. Ишли смо Бошко Петровић, који је наравно наш „отац”, и Елвис Станић и ја који смо у земљи најекспониранији џез музичари. Тамо смо још имали прилику да, уз шест дана рада и провода у Њујорку, свирамо и са Бастером Вилијамсом и Ленијем Вајтом. Шта више од тога? Већину публике чинили су Американци, тако да се и то лепо поклопило. Ето, за шест месеци сам објавио овај албум и први пут наступао у Њујорку, и то одмах у Линколн центру. Бог ме наградио на пословном и на емотивном плану, јер сам направио радикалан потез у животу – престао сам да конзумирам алкохол. Тренутно сам потпуно задовољан човек.

У хрватској штампи се више писало о његовом приватном животу, него о музичкој каријери, што сматра неизбежним. Зато је, како признаје, са 18 година отишао у другу земљу и почео да се бави џезом.

– Медијска пажња усмерена на мене, моје родитеље, супругу, па чак и моју ћерку која има тек седам година нормална је. Врло сам слободан човек, тако сам и васпитаван, могу да пишу шта год хоће, па и да измишљају јер сам лишен комплекса. Знам да дуго нисам био пример правог начина живота, али мислим да сада, без лажне скромности, могу да будем пример. Лу сада има оца каквог и треба да има, и Марина има супруга каквог је упознала пре девет година. Лечење је илузорно код особа које немају мотив. А мој велики мотив су супруга и ћерка Лу. Оне су разлог моје победе.

Завршио је Џез академију у Грацу и за период проведен тамо везују га дивна сећања, поготово на дружење са колегама из Београда Марком Ђорђевићем, Предрагом Ревишином, Јеленом Јововић, Фредијем Станисављевићем…

– До Граца сам био дете које је добијало све могуће награде на такмичењима класичне музике, а тамо са био као пуштен са ланца. Али, не жалим, јер сам пробао живот, осамосталио се, упознао дивне колеге. Мени ће увек бити тешко, јер ће ме стално упоређивати са родитељима. А немогуће је достићи рејтинг и статус Арсена и Габи. Али, битна ствар десила се 2002. године када сам свим злим језицима зачепио уста. У оквиру џез фестивала у Монтреу учествовао сам на такмичењу пијаниста, где ме је од 400 Квинси Џонс уврстио међу 11 најбољих на свету. Од тада више нико не може ништа да ми каже.

Иако је током протекле деценије сарађивао са бројним музичарима из Хрватске и света, рад са родитељима издваја.

– Арсена занима само крајњи продукт, а не да ли то свира његов син или неко пети. Арсен је и постигао све то у каријери, јер су његови параметри изразито високи. Када пратим своју мајку, људи се чуде што понекад изгубим живце. Стално наговарам Габи да више пева, али њој је најбитније да буде бака и да брине о свима нама. Од Арсена сам, нажалост, наследио кратак фитиљ и нервира ме што моја мајка не жели да буде присутнија на сцени. Имала је сад поново понуду за Америку и одбила је, иако никад није отишла у Америку или Аустралију. А тешко је данас наћи у Европи живе музичаре коју су наступали са Луисом Армстронгом, а Габи је то радила када је имала само 17 година – каже Матија Дедић и на крају разговора ексклузивно за наш лист открива да ће 29. октобра са мајком наступити у оквиру Београдског џез фестивала у Дому синдиката.

Јелена Копривица