Није лако имати тројке

УЖИЦЕ. – Роде су 2000. године баш биле дарежљиве према Ужичанима. Донеле су им три тројке, једне за другим, у размаку од четири месеца. И сваки пут слетале се у исти део града, у насеље Теразије. Најпре почетком јануара у породицу Милошевић, па у марту код Мисаиловића, да би крајем маја обрадовале Николиће. Реткост каква се широм света ретко среће.
Радост најближих неописива, честитања са свих страна, новински написи и ТВ сторије, поруке о доприносу наталитету – све то трајало је неколико дана. А онда је за родитеље тројки кренула нимало лака свакодневица: период неспавања, увећаних трошкова, сталног сналажења, очију упртих у помоћ ближњих.

Сада су ове три тројке већ шестогодишњаци, нови предшколци, сви заједно у истој групи ужичког вртића "Зека", симпатичне и мудре главице. А њихови родитељи, које смо посетили, истичу да је одрастање тројки напоран и трновит пут, који не познаје слободно време.

Брачни пар Милошевић, Драгана и Саша, она професор енглеског у овдашњој економској школи, он шеф контроле потрошача у "Електродистрибуцији", први су из овог теразијског "трија" добили тројке. Родили су им се 6. јануара 2000. године дечаци Крсман и Лука и девојчица Ива.

– Одмах по изласку из породилишта наступиле су велике обавезе, у жестоком ритму. Спремати храну, пеглати пелене, распремати, даноноћно дежурати. Ноћу се на три сата буде, и то сви у различито време, спавања нам није било шест месеци. Да није било помоћи баба и деда, па и једне тетке, не знамо како бисмо успели – сећају се Драгана и Саша.

– Била је то сјајна "дијета", за два месеца кад су се родили смршао сам 16 килограма – вели, уз осмех, Саша, који се последњих година школи посветио, факултет завршава. Тек седми месец по рођењу малишана те обавезе су мало смањене, почели су да спавају ноћу. Али, следио је нови налет – кад су проходали. Ваљало је трчати за свима, да се не повреде.

– И све то у двособном стану од 56 квадрата, власништво мојих родитеља, у коме је, осим нас петоро, увек живело још двоје, или старији брат или моја сестра са дететом. И све уз велике трошкове. Одгајати тројке кошта, а наше плате нису велике. Испочетка било је помоћи родбине, пријатеља, добрих људи, око пелена, одеће, обуће. Убрзо, међутим, све се свело на наше зараде и помоћ од пензија баба и деда. Од општине ништа. Само кад су се родили дато нам је три хиљаде динара и по књига деци. Зато, апели и приче о потреби рађања, о друштвеној помоћи овде остају само на речима – каже Драгана Милошевић, додајући да су деца ипак највећа срећа и да је најважније да срећно расту и да су здрави.

Слична прича је код Мисаиловића, оца Срђана и мајке Милене, који од 27. марта 2000. имају Марту, Исидору и Огњена. Пре тога родила им се кћи Јована, која сада иде у седми разред. Четворо деце, пуна кућа радости – и обавеза.

Срђан ради као машиновођа на железници у Ужицу. Милена је завршила средњу школу, има звање техничара за управне послове, али упркос силним напорима, ни у 38. години још нема стални посао. Мајка четворо деце годинама ради преко омладинске задруге, не бира послове, не избегава ни физичке. Само да заради за породицу. Узалуд је минулих година обијала прагове, била и код општинара, тражила стални посао.

– Хтела сам да радим и као чистачица, само да ме запосле. Говорила сам да имамо четворо деце, да сам родила тројке. Није вредело. Писала сам и Народној канцеларији у Београду кад сам чула да сви родитељи тројки у Београду добијају годишње по 65.000 динара, па питала зашто ми у Ужицу ништа не добијамо. Од ужичке општине никад ништа нисмо добили – жали се Милена, док тројке крај ње, са играчкама у рукама, управо тада пажљиво прате на дневнику РТС-а прилог о себи и другарима из вртића.

Једина друштвена помоћ, додају Мисаиловићи, стигла им је од железнице. Имали су најпре тесан једнособан стан и у њему је живело њих шесторо и Миленина мајка. Кад су се тројке родиле, Срђан је морао да спава на душеку у трпезарији. Железница им је за овај мали дала већи стан, трособан од 86 квадрата, у коме, ево, већ пет година живе.

Кад је реч о подизању деце, кажу да им је било веома напорно, и физички, и материјално. Бака им је помагала радом и својом пензијом, а Милену, како каже, није било срамота да позајми од родбине и познаника одећу, обућу, креветац за потребе своје деце.

– Породица која има тројке увек је у обавезама, на слободно време заборавља. Ево, први пут ове године ишли смо на одмор, тројке су тек сада виделе море – причају наши саговорници и додају да се све минуле тешке ствари ипак брзо заборављају, а да је родитељ пре свега срећан кад деца напредују.

Тројке су 2000. године, 29. маја стигле и у породицу Николић. Мами Александри коју сви знају као Сања, дипломираном инжењеру грађевине, запосленој у ужичким "Путевима", и оцу др Драгану званом Гане, стоматологу, родиле су се девојчице Ева, Миа и Ина. И Николићи су, наравно, запамтили неспавања ноћима по рођењу тројки, као и веома важну помоћ Сањиних, а наравно и Драганових родитеља, у чијој породичној кући живе.

– Најтежа је фаза кад деца проходају, кад свака на своју страну иде. Ипак, како време одмиче, физички је лакше, али се трошкови повећавају. Супруг и ја много радимо, трудимо се да им приуштимо што је основно. Највећа помоћ је вртић, ту су пре подне и то нам дозвољава да се посветимо послу. Оне су живахне, имају много енергије и посвећеност њима је максимална. Уосталом, хармонија у породици, умереност у васпитању, љубав, слога и пажња су најбитнији за нормално одрастање деце – каже Сања Николић, додајући да су тројке углавном самосталне, развијају се између себе и нису размажене.

Ни за породицу ових тројки никад никакве новчане подршке друштва није било. Родитељи искључиво својих приходима подижу децу, а једина и важна помоћ, каже мајка тројки, јесте што постоји вртић.