Они мисле да их не разумемо

Многе породице су дисфункционалне, родитељи се боре за егзистенцију или каријеру и немају времена за своју децу и њихово васпитање.

Истраживање у београдским основним школама у којем су учествовали ученици од шестог до осмог разреда указује на следеће:

Начином живота у породици није задовољно шест одсто ученика, а себе сматра несрећним 12 одсто ученика; да им ништа у животу не полази за руком сматра исто толико ученика. Да имају личне проблеме које не могу сами да реше навело је 29 одсто ученика. Те своје проблеме не може и не сме да повери својим најбољим друговима и другарицама 19 одсто испитаних, а сваки четврти то не може да каже ни својим родитељима, јер нема поверења у њих и мисли да га они не би разумели. Већина ученика од петог до осмог разреда својим наставницима не сме или не жели да каже своје проблеме – њих 53 одсто. Дакле, недостаје међусобно поверење.

Захтеве старијих да се контролишу, да буду послушни и одговорни млади доживљавају као ,,смарање” и притисак. Дезангажоване породице, неповољни егзистенцијални услови и девалвирани етички и вредносни стандарди веома рано окрећу један број младих ка друштвеним групама кoje развијају социјално непожељно понашање.

Родитељи се боре са својим свакодневним проблемима и зато се све мање могу бавити васпитањем своје деце, а све више то очекују од школе. Друштво младима мало нуди, а оно што нуди – спорт, забаву, културне садржаје – за многе је тешко достижно.

Наставно особље није довољно мотивисано за свој рад па се и не ангажује на решавању све тежих васпитних проблема код ученика.

Ако ученике само образујемо, затрпавамо чињеницама, знањем, они ће, као што је познато, после извесног времена доста тога заборавити. С друге стране, ако нисмо утицали на формирање њихових личности, онда је питање колико смо уопште успели у васпитно-образовном раду.

Истраживање на популацији од 1.000 наставника, 2.000 родитеља и 3.500 ученика основношколског узраста указује да млади највише имају проблема у вези cа породицoм и школoм. Међутим, сви они наводе и многе друге проблеме (cамо три одсто их је изјавило да немају никаквих проблема). Meђу проблемима на првом месту је школа – 24 одсто, породица 23 одсто, другарство – недругарство 14 одсто, љубав (симпатије) 10 одсто, лични изглед (,,комплекси”) девет одсто и разни проблеми (психолошки, емоционални, социјални поремећаји, немаштина, болести, секте, дрога, дуван, алкохол, агресија, помодарство и слично) 18 одсто.

Децу треба учити да поштују друге и сами себе. У школи треба јасно дефинисати шта се све подразумева под добрим владањем и реално га оцењивати, а оцена из владања треба да утиче на општи успех ученика.

Треба јасно дефинисати не само права ученика већ и њихове обавезе и правила понашања, и њих се придржавати. Младима треба омогућити да се докажу на креативном плану у школи и ван школе. Понудити им што више спортских, културних, забавних и других садржаја. Не заборавимо, доколица ствара највише проблема.

Родитељи малолетне деце треба да знају сваког тренутка где су њихова деца, са ким се друже и чиме се баве, шта гледају на телевизији, како користе компјутер, Интернет и мобилни телефон.

Никад не треба олако схватити дечије проблеме, a поверење је основ свега.

Директор ОШ ,,Ђура Даничић”, Београд, спец. сц. педагогије