Дража поделио коалиционе партнере

У СПО-у верују да је закон о изједначавању права четника и партизана посредно рехабилитовао и четничког вођу, а социјалисти тврде да је он и даље ратни злочинац кога ниједан суд није рехабилитовао

Одлука Безбедносно-информативне агенције да њена двочлана делегација поводом годишњице смрти Драгољуба – Драже Михаиловића положи венац на његов споменик на Равној гори врло је забринула представнике Социјалистичке партије Србије. Такође, потпредседник Санџачке демократске партије Мехо Омеровић оштро је критиковао и присуство министра за дијаспору Срђана Срећковића (СПО) на помену поводом годишњице смрти вође равногорског покрета. Генерал Југословенске војске у отаџбини тако је још једном, 63 године након што је стрељан, поделио коалиционе партнере у актуелној Влади Србије.

Александар Југовић, директор Српског покрета обнове, каже да је законским изједначавањем права припадника равногорског и партизанског покрета рехабилитован цео равногорски покрет, па, индиректно, и генерал Дража Михаиловић. Он подсећа да је закон, којим су изједначена права равногораца и партизана, српски парламент усвојио са огромном већином од 176 гласова, међу којима су били и гласови посланика СПО-а и додаје:

„Да је, којим случајем, генерал Дража Михаиловић жив, данас би био носилац ’равногорске споменице’, која је, по закону, пандан ’партизанској споменици’. Законом, такође, недвосмислено је потврђено да су и равногорски и партизански покрет били антифашистички”.

Портпарол СПС-а Ђорђе Милићевић, међутим, сматра да поменутим законом (социјалисти су иначе гласали против овог закона), Михаиловић ни на који начин није рехабилитован: „Управо зато што то није исто, не може озбиљна институција као што је БИА да полаже венац некоме ко није рехабилитован. С друге, стране, СПС није, како се спекулише по медијима, партија која опструише проналажење Дражиног гроба, али сматрамо да то, у овом тренутку, није приоритет за Србију”.

Закон којим се изједначавају права ученика у НОБ-у оба покрета скупштина је усвојила у децембру 2004. године, а у априлу 2006. године донет је и закон о рехабилитацији осуђених у политичким процесима после Другог светског рата. Захтев за рехабилитацију Драгољуба Михаиловића, којим је затражено поништење пресуде од 15. јула 1946. године којом је четнички вођа осуђен на смрт, поднео је у децембру 2006. године његов унук Војислав Михаиловић. Исти захтев поднели су у фебруару ове године и Српска либерална странка и неколико удружења политичких затвореника.
Чим је поднет захтев за рехабилитацију огласила се група од 20 историчара Другог светског рата који су, између осталог, навели да „сва документација у земљи и свету сведочи о четничкој сарадњи са окупатором”. „Суђење Дражи Михаиловићу 1946. у присуству страних представника и новинара било је јавно и легално, као и Нирнбершки процес”, истакли су.

Момчило Павловић, директор Института за савремену историју, каже да је веома важно да се сви документи из архива ставе на увид јавности, да се представе докази, и да онда свако извуче закључке, а не да се као што је код нас углавном случај верује у пропаганду као у чињенице.

„За озбиљне историографе је антифашизам Драже Михаиловића неспоран, њега нису признали само они који су глорификовали партизански антифашизам. Оба покрета треба посматрати у њиховој динамици, они нису били исти 1941, 1943 или 1946. године, а кључни проблем код нас је што се антифашизам редукује на један покрет – комунистички и једног вођу док су сви остали издајници народа и сарадници окупатора. А не може се са тог становишта осуђивати један покрет или један човек, а најмање то треба да раде актуелни политичари. Као да нико не поставља питање да ли је у Србији било људи који су били антифашисти, а да нису били у КПЈ или да чак уопште нису учествовали у рату”, каже Павловић.

М. Чекеревац – Г. Новаковић