Намигивање локалних шерифа (1)

Састав српске скупштине није много измењен на овогодишњим изборима. Радикали су остали на броју, однос снага ДС-а и ДСС-а је само обрнут, а уместо посланика СПО-а места у скупштинским клупама изборили су ЛДП-овци. Заправо једина суштинска промена јесте адекватно учешће мањина у нашем највишем законодавном телу.

Наиме, у прошлом сазиву ниједна мањинска листа није била заступљена у парламенту а једини представници мањинских странака била су два посланика Листе за Санџак, који су изабрани на листи Демократске странке да би се на половини мандата прикључили ривалском ДСС-у. Док у овом скупштинском сазиву у здању у Улици краља Милана седе три посланика највеће мађарске странке, онда посланици двеју бошњачких странака па двеју ромских странака, као и представници Албанаца са југа Србије, Хрвата са севера земље и Словака из срца Војводине. Напослетку и председник парламента Оливер Дулић је припадник мањинске заједнице.

Мањински прваци нашли су се у Скупштини пре свега захваљујући промени изборног закона јер је, по први пут на прошлим парламентарним изборима важио природан праг за улазак мањинских странака у парламент. Требало је скупити само нешто више од 12.000 гласова колико се испоставило да је вредело једно посланичко место и добијао се мандат. И сад кад су постале парламентарне странке, партијама националних мањина поред одговарајућег месечног новчаног износа из буџета следује и борба за остваривање својих програма, идеја, потреба...

Какве су то заправо странке, за шта се оне боре и по чему се разликују од тзв. централних политичких странака?

Основни циљ наших мањинских странака јесте одржање и промоција свог националног идентитета. Готово искључиво су усмерене на своју националну групу; ретке су партије мањина које имају шире претензије. Сходно томе и седишта тих странака нису у Београду па Велимир Илић више не може да истиче своју странку као једину небеоградску парламентарну странку. Седиште СДА и СДП-а је у Новом Пазару, СВМ-а и ДСХВ-а у Суботици, партије Ризе Хаљимија у Бујановцу. Ромске странке, истина, сада имају седиште у Београду, али и Роми су прво почели да се организују у Нишу и Крагујевцу, а тек касније у Београду.

Душан Јањић, директор Форума за етничке односе, каже да су у протеклих 15 година мањинске странке урадиле много на промоцији интереса и заштити својих националних група али мало на повезивању са другим етничким групама и етничком већином Србима. Каже да, иако су многе од ових странака крајем деведесетих биле део заједничког опозиционог блока, оне суштински никад нису стале на платформу ширу од своје националне приче.

Савез војвођанских Мађара, иако има највећу концентрацију својих бирача, имао је највише покушаја по том питању. Овде пре свега мислимо на борбу за већу аутономију Војводине коју је ова странка водила протеклих седам година заједно са Чанковим ЛСВ-ом. Због тога је, на пример, критикована од друге мађарске странке ДЗВМ-а чији је лидер Шандор Пал често истицао да је статус Војводине српско-српско питање и да Мађари не треба ту много да се мешају. Иако је нови председник СВМ-а Иштван Пастор недавно подржао идеју ЛСВ-а да Војводина добије председника утисак је да се највећа мађарска странка окреће другим идејама.

То су повезивање с другим мађарским странкама а не, као до сада с другим локалним и мањинским, борба за аутономију не целе Војводине већ осам општина на северу од којих су Мађари већина у шест и проналажење нових партнера у Београду. Тако, Тамаш Корхец, функционер СВМ-а, каже да је до приближавања СВМ са три мање мађарске странке дошло због захтева бирачког тела. "Добили смо јасан сигнал шта гласачи желе, а како смо ми највећа странка нисмо хтели да будемо горди већ смо ми понудили помирење, што су ове три странке прихватиле". Иначе, четири мађарске странке имаће по први пут и свог кандидата на председничким изборима. Иако Корхец каже да сукоб између мађарских странака никад није био питање личности, и он каже да је промена на челу СВМ-а вероватно томе допринела јер нови председник Пастор никада није био превише експониран човек и нема никакве несугласице с лидерима ДЗВМ-а и ДСВМ-а који су годинама на тим позицијама.

Што се тиче залагања за административно повезивање општина на северу Корхец каже да се СВМ дуго залаже за то јер би се, како каже, на тај начин ефикасније остваривала права житеља тог дела Војводине. "То питање за нас никада није било питање од кога зависи наш опстанак, али би тако било лакше мађарском живљу на овом подручју." Иначе, оваква залагања СВМ-а посебно су на негативан пријем наишла код аутономашких странака и њима блиских појединаца који су оваква залагања схватили као одустајање од борбе за грађанску аутономију Војводине и затварање Мађара у сопствени гето.

Иначе, сама идеја да странке мањина учествују у борби за грађанску аутономију је логична ако претпоставимо да би то требало да буде интерес мањинских странака, али није логична ако знамо њихове програме и идеолошке позиције. Наиме, све странке војвођанских Мађара, као и других мањина, по правилу су десничарске и националистичке. Уосталом, СВМ је недавно постао члан европске породице конзервативних, народњачких странака (још увек, истина, у статусу посматрача) а ниједна од остале три странке Мађара у Војводини није лево од СВМ-а. С обзиром на опредељење ка европским народњацима, не треба да чуди ни све боља сарадња СВМ-а са српским народњацима, о којој ћемо више касније.

У Санџаку и на југу Србије ситуација је слична. Уосталом, све странке у Санџаку настале су из огранка СДА, националистичке странке Алије Изетбеговића. Данас у Санџаку СДА предводи Сулејман Угљанин, некадашњи борац за "Републику Санџак" а данас човек који је такође препознао српске народњаке као најпоузданијег коалиционог партнера.

Једина мањинска странка која има капацитет да изађе из тог националистичког оквира, каже Јањић, јесте Љајићев СДП, "али и они на крају у локалној тучи са СДА у Пазару доказују ко је већи муслиман". Душан Јањић Љајићеву странку види и као једину која би могла да се упусти у освајање простора ширег од локалног. Пре свега, каже, због тога што Љајић представља мањину која је дисперзована, велики број Бошњака/муслимана живи и ван Санџака. Уз то странка коју предводи Љајић прва је пре неколико година почела да се обраћа и ромској популацији, а како је само на последњим изборима гласало бар 80.000 Рома тако се и СДП и ту нада свом делу колача. У том смислу, у СДП-у су желели да кандидују Љајића за председника како би још више ојачали странку пре свега ван Санџака али се од тога одустало јер се на ново завлачење руку у џеп гласова Бориса Тадића не би у ДС гледало благонаклоно.

Овде је занимљиво поменути и Мирка Бајића, Буњевца из Суботице који је преко неколико различитих странака и група грађана покушао да придобије припаднике мањина грађанским концептом странке али упркос приличној личној популарности у Суботици у томе није успео. И на последњим изборима представљао је своју националну мањину на листи Демократске странке.

Још једна карактеристика мањинских странака, која их не издваја од других странака у Србији, јесте лидерство. Готово све мањинске странке имају јаког лидера вођу кога добре везе са званичним Београдом претварају у националног шерифа, коме је све дозвољено. Тако је Сулејману Угљанину коалиција са ДСС-ом и Новом Србијом омогућила да победи Расима Љајића у Новом Пазару. Прво је признат референдум о опозиву председника општине на који су изашле само Угљанинове присталице (Угљанин добио 96 одсто гласова) да би затим били признати и  резултати локалних избора у Новом Пазару и то после убиства на бирачком месту. Наводно су се после тога Љајићеви чланови бирачких комисија разбежали па су Угљанинови људи сами у миру могли да броје гласове.

А већ поменути Мирко Бајић је сам поднео 17 кривичних пријава против Јожефа Касе и његових сарадника у Општини Суботица. "Али због добрих веза које је имао са властима у Новом Саду и Београду све његове афере су заташкане. Све му је опроштено у замену за то да Мађари буду кооперативни", сматра Бајић.