Србија почиње да открива да има и пливаче

Србија почиње да открива да има пливаче. Најпре је сазнала за Милорада Чавића, који је тамо далеко, далеко преко океана, вежбао, вежбао и тако се извежбао да је прославио и себе и своју отаџбину.

За нас је он као мало воде на длану – европских првака и олимпијских шампиона немамо у изобиљу, али је незаобилазан и у светској историји. Што због политичке буре која се подигла због његовог натписа на мајци на Европском првенству у Ајндховену, што због епског двобоја с Мајклом Фелпсом на Олимпијским играма у Пекингу.

Нас, који смо без даха пратили његов епски двобој против најбољег спортисте данашњице вероватно нико никада неће моћи да убеди да и апарати за мерење времена тада нису остали без даха. Можда је то само пристрасно гледање, али као навијачи имамо право и на то.

Иван Ленђер и Чаба Силађи су изронили као из бајке и на Светском јуниорском првенству у Рију направили чудо. Ето, требало је да прво све сазна за њих, па онда ми. На срећу, одолели су свету и остали код нас.

Ове године смо сазнали да имамо и одличне пливачице. Од Мирославе Најдановски, показало се на Медитеранским играм у Пескари, нема боље у целом Средоземљу, а није остала празних руку ни на Универзијади.

На светским студентским спортским играма испливала је из анонимности, бар за најширу јавност, још једна пливачица – Нађа Хигл. Уз две сребрне медаље у пливању прсним стилом и одличне резултате (1:07,80 на 100 метара и 2:23,34 на 200) постала је преко ноћи наша узданица за Светско првенство.

Уочи пливачких такмичења у Риму председник нашег савеза Душан Димитријевић је рекао да очекује да сви наши такмичари (Чавић, Ленђер, Силађи, Ђорђе Марковић, Најдановски, Хигл и Марица Стражмештер) побољшају своје најбоље резултате. И при том је нагласио да то првенствено очекује од, разуме се, Чавића и – Хиглове.

– Презадовољна сам учинком на Универзијади, јер је показала да сам на добром путу. У Риму ми је најважније да поправим своје резултате, а за које ће то место бити довољно – видећемо – казала је уочи одласка у главни град Италије Нађа Хигл.

Прошле године је пливала на Олимпијским играма и то искуство из Пекинга ће јој сада добро доћи. На Медитеранским играма је била четврта, а на Ташмајдану још успешнија при чему се има у виду време, а не само пласман.

– Сезона ми је почела у септембру, одмах после Пекинга. Ја сам специфичан случај, јер тренирам сама читаве године, пошто сам у клубу једини пливач. Нисам се припремала у иностранству, а оно што сам и отишла из Панчева било је то у Крушевац и Књажевац. Нисам ишла ни на висинске припреме – открива Хиглова. – Тренирам два пута дневно у базену, а између тога три-четири пута недељно на „сувом”. Најбоље пливам кад сам у пуном тренингу. Много пливам, на тренинзима дајем 120 одсто себе.

За њу је везана и једна заиста риплијевска реткост. Тренер јој је – рођени брат Себастијан. Старији је од ње нешто више од године дана (рођен 1985) и апсолвент је на београдском Факултету спорта и физичког васпитања.

Дакле није прекаљени ас, није ни неки увозни тренер, али очигледно уме да ради. На питање како то објашњава Нађа Хигл је казала:

– Мој брат се много информише: од пријатеља, из књигa, преко компакт-дискова... Стално истражује, примењује нове ствари на тренингу. Не устручава се ни да импровизује. Примењујемо оно што ми прија у води. Предлажем и ја шта да радимо. Одлично функционишемо.

После Универзијаде је, како каже, била изолована, јер је одмах са Ташмајдана отишла у Крушевац на припреме. Да су њени резултати наишли на одјек ипак је приметила и тамо:

– „Клинци” су тражили аутограме од мене. Раније тога није било.

Сем тога никакве друге промене није приметила. Нада се да ће град Панчево да стане иза ње.

А требало би и Србија. Пливање је базичан спорт, један од оних по којима се цене нације.

Имамо срећу да се појавила не само даровита генерација, него и изузетно посвећена пливању. И грех би био, велики грех, да иза тог њиховог прометејског елана остану само уздаси.

Иван Цветковић