Помаже Бог, овде рафинерија

На градској плажи, на којој су снимани кључни кадрови филма „Балкан експрес”, када су се међусобно упуцавали џепароши и Немци, врело је као у кипућем лонцу. Термометар на компјутеру „опела” показује плус 37,5 Целзијусових. Двадесетак људи се сунча, али нико од њих не сме да стави ни прст у Тамиш.

– Ако га умочим, остаће ми само кост!

Педесетпетогодишњи мајстор кик-бокса и тренер кунг-фуа Влада Бранков Бачура је као дечак пио виду из Тамиша. Река је сада црна.

Брадати рибар везује чамац и силази на обалу. Пре неколико минута, гурнуо је штапом с површине Тамиша четири угинуле, велике рибе, под неки сплав. Градске власти Панчева објавиле су да је квалитет воде Тамиша гори од четврте категорије. То значи да Тамиш више није река, већ канализација.

Неколико мртвих рачића је положено на кеј. Бачура, панчевачки Брус Ли, каже да су сироти рачићи побегли из Тамиша, а онда се угушили када су удахнули панчевачки ваздух. У граду се последњих девет дана бележе повећане концентрације бензена и угљоводоника, које су достизале и 880 микрограма по метру кубног ваздуха, што је готово 200 микрограма више од дозвољене границе. Ништа ново за Панчево које пола века живи са отровима. Ништа ново за град у коме се не прекида једна од најстрашнијих српских прича.

Маратонци у Зони мртвих

– Живот овде изгледа овако: напуниш педесету и мислиш да си добро прошао, да си се уортачио с богом. Онда се скљокаш на земљу, као ови рачићи.

Бачура је промотер црног хумора на Тамишу. Одлази под туш, па се враћа, да истакне поенту:

– И Садам Хусеин је градио хемијске фабрике, али 100 километара од градова. Ово што су учинили Панчеву је чист злочин. Нађите те мудраце који су у граду подигли рафинерију, петрохемију и азотару!

Педесетосмогодишњи Бранко Илић стоји на кеју, баш на оном месту одакле је капетан Дитрих у „Балкан експресу” упао у воду. Бранко је пре пет година оболео од рака бешике. Могао би да се клади да је узрок његове болести утицај великих количина бензена у ваздуху. Био је огорчен када је сазнао да је болестан. Али, прошло га је и сада се одлично држи. Члан је Удружења оболелих од рака Панчева.

– Група нам се стално увећава. Све нас је више. Сада нас је око 600, али верујемо да је стварни број оболелих знатно већи. Не желе баш сви да поделе с нама своју интиму. Међутим, охрабрени смо јер имамо више од 2.000 симпатизера – прича Бранко. Прија му када се шали на рачун своје болести. Црни хумор је за њега, као и за Бачуру, који трчи по плажи, нервозан што не може да се бућне у Тамиш, најбољи противотров. Шта друго да ураде? Да изађу на свеж ваздух?

У Панчеву су снимљена још два филма: легендарни „Маратонци” и један од најновијих, „Зона мртвих”, хорор о еколошкој катастрофи у Панчеву која заражене људе претвара у зомбије, безумна бића жељна крви.

Двојици средовечних момака на Тамишу ближа је симболика вечних Топаловића. Млађи Панчевци су статирали у еко зомби хорору и бурно навијали за домаћа чудовишта у рату против агената Интерпола и ФБИ.

Ако се већ држимо филмске драматургије, Панчевци су искористили гостовање зомбија на домаћем терену како би неке од секвенци уврстили и у званичну преписку с властима. Милета Поповић је копредседник удружења Грађана СПАС – Савета панчевачких сениора, удружења које се бори да истина о загађењу животне средине у овом граду доспе до јавности. „Разлика између Панчева и Бора је једино у чињеници што тамо може бити мртвих сутра, а код нас за неколико година”, каже Милета, који је потписао следећу објаву:

„Панчевци не пристају да буду нискобуџетни зомбији у сценарију у ком држава укида и досадашње принадлежности које Панчево има зарад свих видова нарушавања животне средине.”

СПАС је једна врста савета стараца Панчева, коју чине искусни и времешни и угледни Панчевци. Милета је са 50 година један од најмлађих и најагилнијих. Чине део невладиних организација у граду са еколошким предзнаком.

Милета ме пита да ли сам пре неко јутро осетио мирис паљевине у Београду. Тачно, али мислио сам да је неки пожар у близини.

– Не, удисао си панчевачки ваздух. Већ имам изоштрен њух. Био сам у Београду, а осећао сам се као свој на своме када сам удахнуо.

Неформални лидер СПАС-а први је јавно проговорило о бензену, опасној супстанци чија је концентрација у ваздуху над Панчевом небројено пута била вишеструко већа од дозвољене. Милета страхује да бензен, осим што је канцероген, оставља опасне последице и на потомство. У коктелу осталих отрова, у град стиже из Јужне индустријске зоне, где се и налазе загађивачи – НИС-ова Рафинерија нафте, „Петрохемија” и „Азотара”. Поповић подсећа да трећина грађана Панчева директно или индиректно зависи од ових фабрика прљаве индустрије.

– Годинама уназад нико од запослених у овим фирмама није дигао глас, иако се и њихова деце гуше у опасним испарењима. Можда и могу да их разумем, плате су им добре.

Политичко-еколошки скандал

Милета може сатима причати о животу у Панчеву, о активирању сирена за ваздушну опасност када штетне супстанце у ваздуху пређу критичну тачку. Али, свестан је да герилски борбени дух јењава: више се не демонстрира под гас-маскама, ни сирене се више не чују, а када је недавно позвао еколошке специјалце да блокрају улаз у рафинерију, придружило ме се свега двојица добровољаца. Понавља, као мантру: „Панчевци немају резервни град”, „Грађани масовно болују од анемије”, „Нема панчевачког детета који не одлази на инхалирање”, „Неки од радника имају и дупле здравствене картоне како у јавност не би доспела истина о штетности материја с којима су свакодневно у додиру”, „Градом хара мистериозни рак панчевац”, „Права еколошка бомба лежи испод Јужне зоне, где су загађене и подземне воде”…

– Наша држава нас је деценијама користила за енормне профите, на уштрб нашег здравља – напомиње Милета. У Рафинерији се производи најлошији бензин у Европи, застарелом технологијом. Ако погледамо негативне билансе НИС-а, мислим да Руси, као нови већински власници, желе да узму екстрапрофит и зато појачавају производњу. Држава зна да се тиме емитује вишак отрова у ваздуху, али ћути, јер зна да је брљала са билансима. И, долазимо до кључне ствари: пошто државу чине политичке партије, којима је очигледно требао новац за изборе, недавни еколошки инциденти су заправо политичко-екокономско-еколошки скандал. Њихов проблем је што нећемо да живимо у вечном стању као жаба у кипућој води – поручује еколошки лидер који паралелно тргује некретнинама, тражећи да Србија, од продаје НИС-а, знатан део врати лојалним Панчевцима, који не желе да напуштају домове.

Он верује да је држава начинила злочин над Панчевцима када је изградила фабрике на линији приоритетног југоисточног ветра који дува ка граду. НАТО је, према Милетиној оптужници, учинио други злочин, када је бомбардовао три хемијске фабрике после чега је 11.500 пута повећана концентрација свих загађујућих материја над Панчевом, а међу њима и винил-хлорид-мономер, који је изузетно канцероген.

Кадилаци репаши

Панчевци шездесетих година прошлог века заиста нису веровали да се таква постројења граде на самом ободу града. Као да су бирали најгору опцију, каже Владимир Деља, члан градског већа задужен за заштиту животне средине. Фабрике су градили Американци и доскора су по Панчеву вожени „кадилаци репаши”. Када је НАТО бомбардовао постројења, ветрови су носили отрове до Немачке и Норвешке. У Немачкој су падале црне кише, па је недавно у Панчеву дошла телевизија ЗДФ како би истраживала здравствене картоне Панчеваца. Дан после бомбардовања пала је киша, која је пекла као киселина. Ветеринари су открили рак костију код паса старих годину дана, што је практично немогуће. Деља тврди да је у Панчеву све могуће.

– Може се свашта пронаћи у ваздуху. Имате и присуство керозина НАТО авиона чак и после 10 година од бомбардовања. Италијани су пре три или четири године пронашли чак присуство „рекреативних дрога” – никотина и кофеина. Руски менаџмент је пре неки дан објавио да прекомерно загађење није стигло из рафинерије, као и да ремонтне активности нису утицале на инцидент, него је, према њиховим објашњењима, до загађења дошло због паљења лишћа, дуванског дима и саобраћаја. Такође, тврде да њихови високи димњаци не штете Панчеву, него – Норвешкој.

Деља не верује у ова објашњења. Градске власти сматрају да је старт рада Рафинерије, после Ремонта, имао везе с повећаном концентрацијом хемијског отрова у ваздуху. Он признаје да му се диже коса на глави када помисли да ће 15. августа почети с радом „Петрохемија” и „Азотара. Члан градског већа задужен за заштиту животне средине објашњава да се постоје два паралелна система мерење загађења. Званично, оно се контролише на два мерна места, према уредби Владе Србије и мерење обавља Завод за јавно здравље.

Друга врста мерења је градски мониториг, који се налази под ингеренцијом секретаријата за животну средину града Панчева, где се ради континуирано мерење на три мерна места – у Војловици, Старчеву и Ватрогасном дому. Сви подаци се постављају на градски сајт и преко монитора у холу општине су ти подаци доступни грађанима.

Градске власти сада траже од пословодства Рафинерије да два мобилна мониторинга уђу у фабрички круг и измере одакле долази прекомерно загађење.

Док се трудимо да на екрану рачунара прочитамо најновије податке, Деља се сећа јесени 2008. када је четрдесетак Панчеваца добило велике отоке око очију. И Деља је тада изгледао као да је упао у осињак.

– Пале су непрозирне магле на Панчево. Лутало смо као фантоми по граду. Нико не зна какве мутације хемијских елемената се врше на небу – каже он.

Инвеститори у конаку

И сам је слушао разне еколошке теорије завере: да је седамдесетих година у тајности спремана евакуација Панчева; да су у фабрикама вршена истраживања о утицају отрова на здравље, али да су потом истраживачи, опет у тајности, пресељени на боља радна места, по Београду и Новом Саду, а да је документација заувек уништена. Али, после давног еколошког инцидента у „Петрохемији”, погон етилена је бетониран и сада подсећа на банатски Чернобиљ. И то је стварност.

И манастир Војловица у кругу Рафинерије је стваран, али је прича надреална, као у филму „Време чуда”: манастир у кругу Рафинерије. Тачније је рећи – Рафинерија у кругу манастира. Отац Димитрије је једини становник здања подигнутог 1383. године, дакле пре Косовске битке. Дели конак са сектором за инвестиције Рафинерије. Духовник пребира по старим списима, открива нам да је 1965. године фабрика укинула монаштво, док у суседним канцеларијама за рачунарима ради менаџмент НИС-а. Прича нам како је у овом манастиру био заточен владика Николај Велимировић, а потом показује фотографију из 1990. године, када је тадашњи председник Извршног већа Војводине Радоман Божовић уручио кључеве манастира тадашњем владици банатском, Амфилохију Радовићу.

Овде се налази и једини телефон на који ће вам, ако га будете позвали, свештеник самотњак у гротлу нафтне индустрије одговорити с „Помаже Бог”.

Чује се бука из погона, с највишег димњака гори високи пламен који наводно трује Норвежане, пажљиво заобилазећи Панчево.

Овде се налази црква с прекреченим зидовима и давно преораним гробљем, изнад кога су подигнути погони који трују живе, у српском граду чуда.

Када сам помислио да сам завршио с Панчевом, и да ћу изаћи на свеж београдски ваздух, зазвонио је телефон. Зове Милета.

– Дунуо јутрос северозападни ветар и одувао загађење. Као да смо у ваздушној бањи!

Александар Апостоловски