Песме зрелости и горчине

Десета песничка збирка Небојше Деветака (1955) "Боре и бразготине", која је недавно заједно са књигом "Град, пре него усним" Милана Орлића награђена признањем "Милан Ракић", по много чему јесте другачија од досадашњих ауторових рукописа. За разлику од некадашње превласти традиционалнијих песничких форми везаног стиха и певања о колективној судбини прогнаних Срба којима припада и сам песник, "Боре и бразготине" доносе један изоштрен угао емоционално-перцептивног и рефлексивног доживљаја себе и света на чијим олупинама настоји наново да изгради неку врсту новог људског и песничког идентитета.

У два циклуса збирке (дужем "Боре" и краћем "Бразготине") постепено се повећава интензитет тескобе и безизлаза које лирски субјект од уводне песме "Затечене ствари" непрестано самерава са неумољивим притиском свакодневице, али и сећања, свођења рачуна са собом, окружењем, све до судбинских  питања и молитава упућених Богу.

Управо у том опуштеном и стишаном тону слободног стиха који као да додирује саму кожу песничког и људског бића, у једноставности и спонтаности поетских описа и меланхолнично-ироничне  фразе – крије се она унутрашња снага Деветакових својеврсних балада и сасвим субјективног односа према теми изгнаништва и трагичне националне судбине.

Туга, бол, очајање, осећај пораза који се указују у низу прецизних слика – као да су непрестани  подстицај да песник победи садашњу празнину и ублажи равнодушност постојања: "И благости туге се сећам/ што ме окруживала у тим тренуцима осаме/ Јер да ње није било не би било/ ни ових сећања/ Туге омамљујуће и непосредне/ Као природа на издисају/ Туге безразложне, а моћне/ Туге неописиве као дисање" ("Сећам се касних магли").

Чиме испунити празнину када си суочен са "Мајстором Смрти из Њемачке", који се обрушио на песника и његове сународнике? Деветак томе не даје тужбалички, патетичан или апокалиптичан тон, већ настоји да проникне у механизам властитог разумевања како свог бесмисленог положаја ("Недељом сам празнина"), тако и читавог колектива ("Оборена погледа", "Воз",  "Олупине", "Потрага").

Отуда се песме из првог циклуса углавном писане у првом лицу, а већина песама из другог у "ми форми" – често без јасних назнака о конкретном простору и догађајима. Песник се више служи техником наслућивања, дискретних литерарних реминисценсија – да би својој мисли подарио што већи степен општости. Стога лирски јунак кроз реконструкцију свог бившег живота жели уједно да га поништи и објективизује, да га затвори попут књиге и препусти забораву, макар у оном трену стапања са заласком сунца или погледом на лист који пада у амбис ношен божанском руком (песме "Непотребно оптерећен сећањима", "Док путујемо пределима сећања", "Божанско присуство").

Али, како је то могуће постићи? Затомљавањем људског зла, жељом за бесповратним одласком ("Граница") којим се кида "пупчана врпца са мајчином утробом" и постаје приправан за сто година самоће и неумољиво прихватање чињенице постепеног ишчезавања: "Живим безнадежно дуго/ Препун сам тишине залеђених ствари/ Беспросторан сам и неприсутан/ Осамљен, са клонулом душом/ Која обневидела, слепачки удара у зидове/ Само су боре видљиве/ И по која бразготина" ("Боре и бразготине").

Деветаков егзистенцијални лиризам у себи носи нешто од тмурних расположења Војислава Илића, резигнирано-ироничног помирења са животом и смрћу Милана Ракића и чежњом за чистотом душе Милоша Црњанског, његовим истанчаним осећајем за непоновљивост тренутка који се рађа синхроно између човекове душе и природе. Отуда је садашњост из које се оглашава песник већ негде виђена, проживљена, у животу или у књигама, без обзира на место и време. И увек је то само спуштање надоле, ка дрхтајима језе који непрестано надиру подсећајући нас да је губитак ослонца, стање између песникова судбина: "Нема више ни почетка ни краја/ Све је између, са празнином/ Која се унатрашке врти у круг".