Штрајк за једну плату

„Вруће радничко лето” нешто је што забрињава, како раднике, тако и власт. Први су прибегли претњама и организовањy штрајкова (упозорења, глађу…), а други су заинтересовани да их зауставе или сведy на подношљиву меру.

Одмах да кажем да актуелни штрајкови у Србији нису ни у каквој вези са светском економском кризом. Они су типично домаћи „производ”. Последица су функционисања друштвеног система који је транзицију свео на „пљачкашку” приватизацију. Тако овај процес оцењује већина радника и оних који штрајкују. Највећи број штрајкова настаје у приватизованим фирмама, а веома мало у још неприватизованим. То значи да су штрајкачи суочени с последицама одабраног модела приватизације.

Најчешће постављени захтеви штрајкача су :1) исплата заосталих зарада (од две до 50 и више); 2) уплата доприноса за ПИО; 3) обавезе настале због „отпремнина” (по Закону о раду, социјалном програму); 4) поништење приватизације; 5) добијање или подела акција; 6) да држава контролише да ли нови власник ,,који је уништио фирму” поштује купопродајни уговор; 7) помоћ државе да нађе средства за наставак производње, 8) поштовање судских одлука у споровима које су добили радници; 9) да држава пронађе власника који је купио њихову фирму и др. Штрајкаче због свега тога јавност често злонамерно означава као „бивше самоуправљаче”.

Најуочљивија карактеристика штрајкова и протеста је спремност највећих губитника транзиције, а то су без сумње мануелни радници, да на себе скрену пажњу јавности.

Начин на који протестyјy показује да су радници немоћни, фрагментирани, интересно сукобљени. Има ту и очаја, безнађа, али и „инвентивности”. Протестовали су у фабричком кругу, али и „заузимали” управне зграде. Било је и „талаца” (директора и председника синдиката), који су под притиском налазили решење за њихове проблеме. Радници су „пробијали” кордоне милиције, заузимали општинске зграде, а најхрабрији телима блокирали саобраћајнице. Било их је и на крововима зграда. Често су штрајковали глађу, али јавно, уз (не)пристајање на помоћ медицинских служби. Осим претњи самоповређивањем било је и драстичних примера да се то и уради. Раније је било и смртних случајева радника-штрајкача усред Београда, али се власт није на то обазирала.

Однос власти према овим протестима био је различит. Штрајкачи кажу да су их ресорна министарства дуго игнорисала, да преговори нису били успешни и да су зато (поново) у штрајку. На терену су били кордони полиције, снаге радничког и приватног (послодавчевог) обезбеђења. Власт се побринула да донесе и законска решења којима се дају већа овлашћења снагама одржавања јавног реда. Многе штрајкаче ни то није спречавало у протестима. Што је саобраћајница била важнија то је и реакција власти била бржа.

Занимљиво је реаговање министра за рад Расима Љајића. Као да је ,,нов” у власти, он се показао достојан поштовања и најрадикалнијег штрајкача Зорана Булатовића (који је себи одсекао прст). Булатовић је закључио да министар „има душу”. Ово је за похвалу Љајићу, али не и политичкој елити. Поменути министар изнео је суштину односа владе према протестима: ,,нема рецепта”! Тј. иде се од случаја до случаја. То је у суштини избегавање суочавања са стварним узроцима штрајкова. Зато Љајић обећава: „Размотриће се проблеми радника” и добићете „макар једну плату”! Између тих крајности налазе се сви неуспеси актуелних штрајкача. Међу њима су и радници без радне књижице, без здравственог и социјалног осигурања, годинама неисплаћених минималних зарада, људи старији, на ивици сиромаштва и беде. Њима не помажу велике речи о „социјалном дијалогу” и „социјално одговорној” влади.

Број неуспелих штрајкова у будућности ће се увећавати. Томе ће допринети, поред утицаја светске кризе, и природа домаће власти. Најновије измене Закона о раду то потврђују. Поставља се питање: Ко и с којим успехом може да окупи незадовољне раднике на које се тај закон односи? Они ће одлазити на „плаћена одсуства” дужа од 45 дана, можда годинама. Неједнакости међу њима ће се продубљивати. Министар рада, без обзира ко то био, добија превелика „дискрециона права” да одобрава предузетницима примену тих одредаба. Садашњи себи поставља задатак да „иде од фабрике до фабрике”, да са представницима синдиката и послодаваца разговара и предупређује проблеме.

Борба за „очување радних места” крије симбиозу интереса власти и нових предузетника, а стварно је на штету садашњих (не)запослених радника. Добици су на страни политичких и економских елита, које ће лакше „гасити” нове штрајкове и протесте. Они за то имају интереса, спремности и моћи.