Државни и европски суверенитет

Лисабонски уговор је потврдио опредељеност чланица ЕУ за јачање европских интеграција. Осим утицаја на ефикасност ЕУ, посебно у одређеним доменима заједничких политика, овај уговор има велики симболички значај јер указује на виталност ЕУ коју су многи довели у питање после неуспелих референдума за европски устав у Француској и Холандији.

Евроскептици, истина, ни сада не мирују. У првим коментарима након ратификације уговора истичу да он представља увођење европског Устава "на мала врата", односно да је у Лисабону настављен процес подривања националних суверенитета. За аналитичаре европских интеграција, међутим, није изненађење чињеница да је споразум постигнут, као ни чињеница да су гласови незадовољства стигли из редова елита неколико земаља међу којима су Данска и Велика Британија, чији је премијер својим кашњењем на скуп и симболично изразио више него амбивалентан став британске елите према овом питању.

Истраживање које су пролетос спровели научници из осамнаест европских земаља на узорку политичких и економских елита бавило се и питањима која се односе на став парламентараца и водећих бизнисмена према јачању ЕУ (ИНТУНЕ је први пројекат ове врсте у коме су учествовали представници елита старих и нових чланица ЕУ, али и Србије). У саопштењу презентованом на научном скупу у Будимпешти, које су припремили професор Младен Лазић и потписник ових редова, посебна пажња је, у једном ширем контексту, посвећена односу националних елита према питању националног односно европског суверенитета. На темељу десет изабраних питања која се односе на различите аспекте односа испитаника према европским институцијама и интеграцијама сачињен је индекс "ЕУ интеграције".

Индекс је послужио као основа за поделу на државно и европски оријентисане припаднике елита. Подаци из табеле коју објављујемо могу се тумачити и као значај који испитаници придају државном, односно европском суверенитету. Видимо да су у тринаест (од осамнаест) земаља, елите наглашено европски оријентисане. Само у пет земаља више од половине припадника елите истиче примарност државног суверенитета. Ако пажљивије погледамо табелу видећемо да је у три случаја – Чешка, Словачка и Естонија – реч о земљама које су недавно (поново) стекле статус независних држава. То је вероватно, уз чињеницу да је реч о постсоцијалистичким земљама, разлог што су елите тих земаља натполовично државно оријентисане. Остале две земље – Велика Британија и Данска, мада немају искуство социјализма, нити су скоро стекле независност, својим традиционално евроскептичким ставом се издвајају у односу на остале старе чланице ЕУ, па не чуди да су гласови незадовољства Лисабонским споразумом стигли управо из редова њихових елита.

С друге стране, судећи према подацима, мотор европских интеграција не представљају, како се обично тврди, елите западноевропских, већ елите медитеранских земаља јужне Европе, попут Шпаније, Грчке и Италије. Међу западноевропским државама, Француска и Белгија се издвајају као земље чије су елите изражено проевропски оријентисане, па се на тај начин потврђује да Брисел представља логично место за "престоницу" ЕУ.

Лисабонски уговор се тек посредно, мада значајно, тиче Србије, па је интересантно поменути да подела у оквиру српске елите по овом питању није нешто што изазива позор. Србија је међу земљама у којима је евроскептицизам елита присутан на нивоу од једне четвртине до једне трећине испитаника, што је европски просек, али и изненађује ако се имају у виду фактори који утичу на опредељење припадника елите. Да ли је уверење да се проблем Косова може решити у оквиру ЕУ утицао на овакав резултат, јасније ће се видети након другог таласа истраживања.

Овде нема простора за анализу фактора који утичу на ставове према ЕУ. Извесно је, међутим, да оне не потичу од процене користи коју евроинтеграције имају за поједине земље ЕУ. Наиме, на питање: "Када се све узме у обзир, да ли ваша земља у крајњем исходу има или нема користи од чланства у ЕУ?" – сви испитаници без значајне разлике готово неподељено дају потврдан одговор (видети графикон). Ово питање је у хипотетичком облику постављено и домаћој елити која се, такође, не разликује значајно од општег просека, мада се у том погледу налази на крају листе.

С тим у вези, могло би се закључити да упркос разликама у ставу према (над)националном суверенитету, јачање ЕУ интеграција неће увек бити једногласно поздрављено, али неће бити ни заустављено све док постоји неподељено уверење да доноси корист својим чланицама. Да би опстала у тешким временима, то међутим неће бити довољно ако се не изгради европски идентитет.

Социолог, доцент на Филозофском факултету у Београду