На одлазак мисли сваки трећи

Према резултатима истраживања миграционог потенцијала Србије у 2009. години, које су урадили НВО Група 484 и ,,Стратеџик маркетинг”, сваки пети грађанин Србије је у претходних годину дана размишљао о исељењу, а сваки четрдесети је предузео неке кораке у том правцу. У поређењу са сличним истраживањем из 1998, то је ипак четири пута мање заинтересованих за емиграцију.

Они који размишљају о одласку у иностранство – како некада, тако и сада – су радно активно становништво Србије. Профил потенцијалног мигранта указује да се најчешће ради о младим, образованим особама из градске средине, пред којима је тек решавање егзистенцијалних проблема: запошљавање, оснивање породице, стицање стамбеног простора. Истраживање показује и то да је свака трећа особа између 15 и 29 година у протеклој години размишљала о одласку из земље.

Ако посматрамо само оне који су предузели конкретне кораке ка емиграцији, односно затражили радну или боравишну дозволу, долазимо до процене од 30.000 (односно око 0,5 одсто) становника Србије (без Косова и Метохије) који чине стварни миграциони потенцијал. Већина испитаника није (до сада) одлучила да емигрира првенствено из субјективних разлога – породичних обавеза, тренутног запослења, старости и слично, док је тек свака десета особа као основни проблем за одлазак навела објективне тешкоће при добијању радне дозволе.

Половина свих испитаних као потенцијалну земљу дестинације види неку од чланица Европске уније, а углавном је реч о земљама у којима имају родбину или блиске пријатеље. Наравно, чланством Србије у Европској унији и стицањем права на рад у земљама чланицама реално је очекивати да ће се повећати и број потенцијалних миграната, првенствено оних радно способних. С друге стране, можемо очекивати и да се услови живота у Србији поправе и да то демотивише већи одлазак и живот и рад у иностранству. Започето школовање, посао, стан, породица и друштвени контакти довољни су разлози да се изабере – останак.

Према истраживању, најчешћи разлози за исељење су: економска и политичка ситуација у Србији (51 одсто), бољи услови за посао у иностранству (18 одсто), док само седам одсто испитаника као разлог наводи ,,стицање нових искустава”. Одговор на то шта Србија треба да уради како би миграције становништва свела на ствар избора (уместо да буду израз нужности), сам се намеће. За државу је задржавање младих и образованих, као и повратак оних који су већ отишли, заправо бављење самом собом. Неко може рећи да нам и није потребно истраживање о миграционом потенцијалу како бисмо закључили да су нам неопходне економске и институционалне реформе. Ми подсећамо тим поводом да су миграције у великој експанзији у целом свету. Миграциона политика може утицати и на демографску слику државе као и на њен економски развој.

Из ових анализа не треба искључити ни људе који су се вратили из емиграције, према нашим сазнањима, њих око 420.000. Повратници су у просеку старији од исељеника, али и они могу допринети развоју земље својим искуством и капиталом. Државном политиком могу се и подстицати емиграциони трендови као један од путева решавања социјалних проблема у земљи. Наравно, и такав и сваки други приступ захтева озбиљну миграциону стратегију коју сада немамо.

Истраживач Групе 484