ЗОРАН СТОЈИЉКОВИЋ

У овом тренутку бирачко тело Србије чине три групе приближно једнаке величине: партијски верници, мање-више невољни гласачи и, на краћи или дужи рок, одбегли од избора и политике.

Са неком од партија се идентификује нешто мање од половине (46 одсто) грађана. При том "тврду" идентификацију има девет одсто чланова странака и деветнаест одсто њихових симпатизера – укупно тек нешто више од четвртине (28 одсто) грађана.

Даља петина каже да им је нека од странака мало ближа од других, односно показује плитку, "меку" партијску идентификацију. Чак и међу партијски идентификованима за даљих десетак оссто је мањи број њих (37 одсто) који ће сигурно изаћи на изборе и гласати за одређену партију.

На другој страни, изван силе партијске теже је готово сваки седми грађанин који има аверзију "не подноси" партије, али и, у већој или мањој мери, скоро сваки трећи кога партије остављају равнодушним  – укупно њих 45 одсто. Истовремено, идентификовање са одређеним партијама и, посебно, гласање за њих није ни претерано стабилно, ни извесно.

О дубини и интензитету везе с партијама можда најбоље говори налаз да приближна половина оних који ће изаћи на изборе тврди да ће гласати за најмање лошу опцију. Иако две трећине грађана сматра да је исход избора важан за њих, па ће и изаћи на наредне изборе "партијских верника", оних који готово сигурно следе своје странке и вође и имају поверења у њих, јесте тек нешто више од трећине бирачког тела. Остали ће у "принудном избору" гледати да, пре свега, препознају поштене људе (65 одсто), способне кадрове (52 одсто) и вође (39 одсто), странке које могу да остваре њихов интерес (43 одсто), односно настојаће да направе најмање лош избор (40 одсто).

Закључак о доминацији типа релативно ограничене и нестабилне везе између партија и грађана и још недовољно стабилизованом партијском систему, сам се по себи намеће.

На другој страни, у овом тренутку готово извесно на изборе не би изашла три од десет бирача, односно њих приближно милион и седамсто хиљада од реално присутног бирачког тела од око пет милиона и шест стотина хиљада бирача.

Шта су основни мотиви и разлози оваквог њиховог опредељења?

Они који су спремни да наведу разлоге, њих четвртина, најчешће истичу разлоге субјективне, вољне апстиненције попут прихватања става да партије не ураде ништа од онога што обећају у кампањи. У исти ред разлога иду и стечено лоше мишљење о политичарима, странкама и њиховим програмима или констатација да избори немају никаквог смисла јер не доводе до реалних промена. Као разлоге неизласка на изборе грађани наводе и објективне, боље рећи објективизиране разлоге, попут болести, спречености обавезама или удаљености од бирачког места.

На учешће на изборима очито да у знатној мери утиче став о странкама и карактеру и циљевима њихове борбе за изборну подршку бирача.

Готово двотрећинска сагласност постоји око прихватања става о "самосврси партија", односно тврдње да странке у пракси служе само интересима својих вођа, као и уверења да су за странке данас заинтересовани само они који хоће да остваре неку корист од политике.

Ефектима деловања странака незадовољно је чак више од три четвртине грађана. Посебно, међутим, забрињава чињеница да широко исказано незадовољство и неповерење према партијама прете да антипартијски и антиплуралистички сентимент учине општеприхваћеним.

Чињеница да преко четири петине грађана сматра да због странака и странчарења не можемо да постигнемо слогу око кључних питања бар потенцијално призива жал за непартијским временима слоге и саборности. При том је чак 16:1 однос у корист удела грађана који сматрају да се странке мешају у "све живо", па и у ствари које треба да остану изван зоне политике. Партијска обележја зато по њима треба гурнути у страну и гласати за најбоље, без обзира на њихов партијски дрес.

Последично неповерење у странке и у од странака контролисане политичке (и не само политичке) институције логично води у ,ранијим истраживањима констатовано, двотрећинско неповерење у функционисање демократије. Добијена крајња, нежељена резултанта је испод половично и тек релативно већинско уверење да је вишепартијска демократија ипак најбољи могући поредак.

Социолог