Насиље у политици

Убиство Руждије Дуровића, кандидата Листе за Санџак за одборника у Скупштини општине Нови Пазар, током одржавања избора за локални парламент у недељу 10. септембра, вратило је насиље у политички живот Србије. Политичке тензије у Новом Пазару између присталица Сулејмана Угљанина (СДА) и Расима Љајића (СДП) трају већ годинама, а убиству кандидата за одборника претходила је серија инцидената.

Тако је 11. септембра 2004. године, у току предизборне кампање за локалне изборе, приликом проласка колоне присталица СДА поред просторија СДП, дошло је до пуцњаве и свеопште туче при чему су две особе тешко рањене ватреним оружјем. Минулих месеци Нови Пазар по експлозијама подсећао је на Белфаст седамдесетих година прошлог века. Минирана је викендица Угљаниновог сарадника, затим је бачен "молотовљев коктел" на седиште СДП, па је одјекнула експлозија недалеко од зграде општине... После убиства Дуровића, у ноћи између 13. и 14. септембра пуцано је на кућу активисте СДП-а Џемаила Плојовића.

– Нови Пазар је средина којој нису страни политички конфликти. Месецима смо слушали вести о експлозијама, пуцању на куће страначких активиста, а кулминирало је, нажалост, убиством кандидата за одборника. Наши посматрачи присуствовали су локалним изборима, могу да кажем да се напетост осећала "у ваздуху" пре и за време избора, било је питање тренутка када ће се нешто десити – објашњава Марко Благојевић из ЦЕСИД-а.

Према његовим речима, политички лидери сносе одговорност за понашање својих присталица. У случају Новог Пазара то су Угљанин и Љајић на којима је да их убеде да савремена политичка борба не подразумева физичке обрачуне, односно да су избори начин за превазилажење конфликата, а не њихов генератор. Благојевић напомиње да су за ситуацију у овом граду одговорне и водеће странке у Србији, ДС која је стала иза Љајића и ДСС која је подржала Угљанина.

Социолог Ратко Божовић каже да трагедију у Новом Пазару треба гледати у контексту балканског менталитета, посебно после "убрзане историје" током деведесетих година прошлог века, када је на овим просторима преовладавала мржња у разним облицима.

– Несрећа је у политичком екстремизму, где се инсистира на "за" или "против", као да не постоји ништа између. У извесном смислу екстремизам је врста насиља, а највише екстремизма је управо у политичкој равни. Тешко је рећи шта се дешава у глави онога ко потегне оружје због различитог политичког мишљења, да ли је у питању мржња или злочин у афекту. Свакако и у овим случајевима постоји утицај друштва на појединца – објашњава Божовић.

За разлику од узаврелих страсти у Новом Пазару, у осталом делу Србије политичко насиље везано за изборе постаје ствар прошлости. То важи чак и за некада "уобичајене" догађаје као што су туча на изборном месту или у његовој околини.

– Искуство са локалних избора одржаних у више градова Србије у последњих неколико година говори да су и бизарни инциденти, попут одношења бирачке кутије или њеног уништавања, реткост. Генерално, може се рећи да се политичке страсти у Србији смирују, али да постоји опасна политичка криза на подручју Новог Пазара – каже Марко Благојевић из ЦЕСИД-а.

Он подсећа да је, историјски гледано, најжешће политичко насиље у новијој историји Србије владало за време Милошевићевог режима. Институције су биле затворене за вољу народа, политичка криза је кључала што је после свега резултирало променама 5. октобра 2000. године.

Тих година дешавало се да грађани током демонстрација гину у сукобима са полицијом, много њих је претучено или притварано, али свакако најподмуклији вид политичког насиља су убиства неистомишљеника. Током деведесетих догодио се низ ликвидација за које се претпоставља да имају политичку позадину, али је она практично доказана само на обједињеном суђењу за отмицу и убиство Ивана Стамболића и покушају ликвидације Вука Драшковића. Заправо, у образложењу првостепене пресуде, коју је потврдио Врховни суд Србије, суд је инсистирао да није реч о политичком процесу нити о суђењу једном режиму. Јасно је, међутим, речено да је тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић наложио Милораду Улемеку Легији да елиминише Стамболића и Драшковића који су, опште је познато, тада били његови политички противници.