Људи у ритама се (не) буне

Огромна незапосленост и с њом скопчани сиромаштво и беда у Србији великим делом су последица не приватне својине као такве, него економски и социјално разорне, претежно пљачкашке приватизације.

Ако „примитивни комунизам” поништава социјалну правду и слободу механичким егалитаризмом – примитивни и сурови капитализам је поништава институционализацијом дубоко неправедних и погубних неједнакости.

Тачно је да су они који су у најамном, а не тако ретко и испод-најамном положају, заплашени да не изгубе и оно што имају, макар то било веома мало, те стога, најчешће, не устају против самовоље знатног дела власника фирми у којима раде, чак и када им се од уста закида и крше елементарна радна, а понекад и људска права. Али то није никаква „гвоздена нужност”. Онда када се више не могу поднети беда и бесперспективност, када се дође до свести да понижавајући живот није вредан живљења, може доћи до жестоких, чак и крвавих побуна социјалних очајника, више путем појединачног или уже-колективног чина него неке велике и организоване акције. Стога се не би смео уопштавати став да се „људи у ритама не буне” Он вреди за одређене ситуације егзистенцијалног безнађа, али није „усађен” у природу реакције на свако безнађе.

С том врстом социјалног гнева у Србији, за сада расутог, али с тенденцијом убрзаног радикализовања, партијско-клијентелистичка, у великој мери корумпирана и неефикасна држава не може изаћи накрај. Она се налази на ивици финансијског банкротства и у системској је симбиози са у основи колонијалним и газдашким капитализмом, који је без развојних способности.

Речи Сен-Жиста да су „несрећни моћ земље” изражавају револуционарни занос и сапатњу са онима на дну. Међутим, никада маса несрећних, услед услова своје егзистенције, није била, нити може бити „моћ земље” која би искоренила саму несрећу. То се односи и на садашњу Србију, као и на све друге земље.

У садашњој Србији, услед тешке материјалне беде, људског понижења које с њом скупа иде, као и социјалног безнађа, међу онима који су тиме највише погођени множе се примери одузимања властитог живота, или свесног повређивања, да би се скренула пажња јавности на њихов положај и положај њима сличних. Распршена класна борба добија тако обележја трагичних жртвовања и немоћних вапаја у редовима социјалних десперадоса, што је најрадикалнији вид оспоравања темеља постојећег система. То су реакције на најразорније и најнељудскије учинке „транзиције”. Треба имати на уму да је од самоповређивања до повређивања онога ко је перципиран као противник-кривац за такво стање, само један корак. Ти чинови су доказ трансформације класне борбе „одоздо” у очајничке потезе да би се такво стање макар донекле променило на боље. Они нису инциденти у односу на систем него су манифестација најгоре његове стране. Нема сумње да ће бити у порасту. Иза тога не стоји никаква идеологија, никаква политичка завера, него социјално безнађе. Али, посредно, то је и порука, која у случајевима протестних самоубистава има и тестаментарну природу, да се не може све трпети. Некада, у „лудистичком” покрету, радници су уништавали машине у којима су видели опасност за свој опстанак. Данас, у Србији, а вероватно и у неким другим земљама, међу социјалним очајницима јављају се „случајеви”, нимало случајни, уништавања властитог тела. Систем у коме се то догађа само крајње условно може се окарактерисати као демократски. То су упозоравајући знаци много шире појаве – уласка Србије у фазу свог (не)развоја која непосредно прети економско-социјалним, моралним и општесистемским сломом и неупоредиво је тежа од уобичајено схваћене кризе.

социолог, професор универзитета