Песница најјачи аргумент

"Политичка полемика је постала најординарнија трговина, а полемичари поједини трговци и одметници од свију светина земаљских зарад својих личних интереса. Демагогија је почела да на површину све више избацује шљам. Култура и праве вредности потиснуте су у позадину, а партијски кортеши и оргијаши почели су да употребљавају и терор зарад постигнућа својих смерова." Овако је о политичким приликама у Србији писала београдска штампа крајем двадесетих и почетком тридесетих година прошлог века. Посебно напето па и по живот опасно било је уочи избора.

– Изборна борба, упркос изборним законима, често није имала правила ни мере. Заборављани су партијски програми, а борба се усмеравала на политичког противника, кога је требало окаљати, увредити, оптужити за корупцију, пљачку и разноврсне махинације. Понекад, и застрашити, премлатити па чак и убити у тренуцима распаљених политичких страсти. Тако су 1932. године Васу Поповића, посланика Демократске странке у Јабланичком округу, ликвидирали локални хајдуци које је потплатила Радикална странка. Туче и разбијене главе биле су готово уобичајена појава у току избора – прича, у разговору за "Политику", др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју.

Интересантно је, како каже, да константно политичко убеђење код већине предратних политичких актера није постојало, већ се оно прилагођавало тренутним политичким констелацијама или проценама. То је најбоље окарактерисао један од локалних лесковачких страначких активиста који је за лесковачке политичаре писао председнику владе Милану Стојадиновићу "да и Ванчо Михајлов дође на власт они ће бити његови". (Михајлов је био лидер ВМРО у Бугарској и осведочени непријатељ Југославије.)

За период од 1918. до 1929. године карактеристичан је велики број странака и политичких група и тајно гласање. Парламентарни избори одржани су четири пута и то: 1920, 1923, 1925. и 1927. године. Међутим, политичка култура је падала на све ниже гране, посебно у време избора па је краљ Александар 1929. завео диктатуру. О томе је енглески амбасадор из Београда писао: "Диктатуру, несумњиво, критикују многи и у земљи и ван ње, али непристрасни посматрач не може а да не призна да је постојала потреба за успостављањем неког облика владавине који би био у стању да оконча јалове размирице између странака и појединаца. У тешким приликама, у које су нову Краљевину довели страначки сукоби, супарничке нетрпељивости, неумерена тежња за влашћу и брзим богаћењем, непрекидне смене влада, убиства и фракцијске љубоморе, тешко да би иједно друго решење осим примене аутократске силе, из постојећег хаоса, могло створити ред". У време диктатуре избори су одржани 1931, 1935. и 1938. године. То су уједно били и последњи избори у Краљевини Југославији. Занимљиво је да су сви ови избори били јавни – на њима су се бирачи јавно, пред бирачким одборима, изјашњавали коме дају глас.

– Партија која је пре Другог светског рата организовала изборе, по правилу, добијала их је и служећи се при том најразличитијим балканским "демократским" методама, од изборне пресије и терора па до фалсификовања изборних резултата и крађе гласова. Владајућа партија је изборе приказивала као питање бити или не бити државе, то јест како само она може спасти државу. Остале је оптуживала да су против те државе, против њеног јединства, против краља и слично. Уз то, опозиција је, када се појављивала, увек третирана мање-више као издајничка и непријатељска – објашњава др Павловић.

У овом периоду између два рата страначки противници су се, најчешће, међусобно оптуживали за пљачку, лоповлук, проневеру, корупцију и разноврсне махинације. Посебна немилосрдност исказивана је према дисидентима из сопствених странака. Тако су дојучерашњи страначки пријатељи постајали најогорченији противници. Како је то неко приметио "до стварања различитих фракција и партија међу Србима не долази због разлика у идеологији, него због сличности у менталитету".

– Никад се није више јавно лагало него у предизборним борбама. Обећане путеве, осветљење, калдрму, решавање инвалидског и других социјалних питања, бирачи никад нису добили. "Политика је лаж и само лаж", рекао је једном приликом посланик из Лесковца Тодор Тонић. Иако су сви знали да су политичка обећања празна, ипак су гласали за оне који су највише обећавали – каже др Павловић.

Први избори после Другог светског рата одржани су 11. новембра 1945. године. Они су били специфични и по томе што је бирачко тело удвостручено (и жене су добиле право гласа), што је "организованом спонтаношћу", страхом и пропагандом створено стање у коме нема места за другачије погледе и идеје од комунистичких и на којима је одлучивано за Тита или за краља.

На саопштење опозиције да неће учествовати на изборима комунисти су одговорили увођењем кутије без листе, која је названа и "ћоравом" или "црном" кутијом. Ова кутија је требало да покаже наводну демократичност избора јер су за њу (практично за краља), могли гласати они који су против листе Народног фронта чији је носилац био Јосип Броз Тито. Тријумф Народног фронта, као што је било и за очекивати у таквим условима, био је потпун. У Србији је на изборе те 1945. године изашло 77,16 одсто бирача, од чега је за кандидате Народног фронта гласало 88,59 процента, а за кутију без листе 11,41 одсто.

--------------------------------------------------------------------------

Кад су пионири гласали

Изборни закони од 1918. до 1938. године прокламовали су у начелу опште право гласа, али га никада заиста нису увели. Све до 1945. године жене, у ствари, нису могле да гласају. Изборно право у предратној Југославији било је ускраћено и извесним професијама, рецимо војницима и активним официрима и подофицирима, што је навођено као гаранција да се војска неће мешати у политички живот.

Закон о изборима је изборно право ограничио и припадницима појединих националних мањина који су по међународном уговору о заштити мањина имали право на држављанство своје матичне земље. То су били Немци, Мађари, Румуни, Италијани и Јевреји. Остале мањинске групе имале су изборно право – Чеси, Словаци, Пољаци, Русини, Бугари, Албанци и Турци. Овај став је правдан тиме да не могу одлучивати "грађани на отказ, непријатељи наше земље, који ће касније постати држављани друге земље".

Након Другог светског рата граница пунолетства са 21 снижена је на 18 година, а у изузетним случајевима и малолетни пионири–борци могли су да гласају, са образложењем да ако су могли да носе пушку и да се боре могу и да убацују куглице у гласачку кутију.

Истовремено, законом је бирачко право било одузето свим предратним министрима, члановима организација које су таксативно биле набројане као сараднице окупатора или учеснице у власти Краљевине Југославије. У почетку кампање било је масовног брисања из бирачких спискова које је пред саме изборе знатно умањено интервенцијом Едварда Кардеља. Умекшавање става уследило је после објављивања саопштења удружених опозиционих група да неће учествовати на изборима због непостојања ни минималних фер услова.