Зашто су девојке данас љуте

Пажљиво ишчитавајући новине ових дана суочио сам се са гомилом текстова који се тичу предстојећих избора у Србији. Онеспокојен, пошто сам по природи свога бића научио да не трчим пред руду и не доносим брзоплете закључке, размишљам о томе шта би било боље за Србију. Да има овакве политичаре или да их нема. Вероватно се и политичари исто то питају гледе свог народа, који за њих представља само бројку, проценат и сл.
Једна од најсмешнијих теорија којом је један од кандидата на предстојећим изборима оправдао своје неулажење у други круг јесте тај да се његови гласачи налазе по забаченим селима и брдима који ће на Светог Јована бити завејани. Ови други се вероватно надају да ће београдске улице бити очишћене. Биће улице очишћене, али неће тротоари. Тако се на неки начин фаворизују моторизовани грађани ове земље. Гологузија ако хоће да гласа мораће да гази кроз сметове. Трећи апелују да због Косова не излазимо на изборе, четврти се у чуду питају: "Шта је то Косово"!?

Једини који се искрено радују су маркетиншки стручњаци који ће за кампање које се раде са "пола мозга" зарадити силне новце. Слогани типа "А Ко Други", "Зар Мислите Да Можете Без Мене", "Ко Сме Да Вас Гледа У Очи И Лаже", "До Коске", "Лепота Испред Памети" и слични ових дана ће нам засијати са билборда на улицама уместо новогодишњих лампиона и сијалица.

Ја лично волим изборе и радо им се одазивам. Увек испуним своју грађанску дужност. Та радосна навика ми је остала из времена Слободана Милошевића, када сам пун наде хрлио ка гласачком месту. За кога сам тада гласао, моја је лична ствар. Левица која у основи представља моје политичко опредељење није тада ни постојала, нити сада постоји.

Трудим се да будем рационалан, да по страни оставим осећања. Да гласам по разуму.

Трудим се да гест министра Ђиласа (спасавање утопљеника из реке Лужнице) сврстам искључиво у спасилачкe потезe. То ми ових дана не да мира.

Срле и Крле ће ме најбоље разумети. Они су иза себе оставили прошлост зарад лепше будућности. Њих више не интересује зашто су данас девојке љуте.

Љуте су зато што је у моје време било другачије. Ето, зашто.

Поразна је чињеница да би најбољи студенти српских универзитета (пише у новинама), ако би били у могућности да бирају између тога да остану у Србији, или оду у иностранство – одговорили да њихов избор најчешће зависи од шансе за запослење и пристојне зараде. Ако посла нема, разлоге за одлазак нико не доводи у питање, поготово не када су у Србији већ отворене канцеларије скаута светских универзитета, чији је задатак да најталентованијима олакшају пут ка западној Европи или Америци.

Одлазе нам најбољи, најталентованији, они који представљају наду да ће њиховим ангажовањем ова земља доживети напредак, и као логична последица тога постати део Европе којој политичари у предизборним кампањама толико теже

Запитајте се, господо, зашто ће излазност младих на предстојећим изборима бити мала. Зар неко може да поверује да неће бити тако?

Продуцент