Волим фестивале поезије

Чешка песникиња, прозаисткиња, новинарка, сликарка и преводитељка Ленка Дањхелова била је, почетком децембра, један од најзначајнијих гостију Првог београдског фестивала поезије у организацији Трећег трга. Рођена је 1973. у Крнову. Студирала је филологију. Преводи с пољског, италијанског и француског. И, најважније: сарађује с писцима своје генерације и часописима у Чешкој и суседним земљама. Најзначајнији вид те сарадње је њен рад у међународном часопису "Побоча" ("Бочна линија"), чије је седиште у пољском граду Вјенцборку који, поред пољског, излази и на језицима средње, источне и јужне Европе, између осталих на српском. Осим уређивања часописа бави се организацијом Фестивала поезије младих, на коме су пре три године учествовали и песници Трећег трга.

Као плод те сарадње у преводу Бисерке Рајчић песме Ленке Дањхелове су објављене у Трећем тргу, Писму и Ковинама. Трећи трг има у плану да објави избор из њене целокупне поезије.

Млади у поменутим земљама у време тзв. транзиције углавном немају могућност да путују, пре свега због сиромаштва. Самим тим немају могућност да се срећу са својим вршњацима, размењују мисли, читају оно што се ствара у другим срединама. Из тог разлога једна група писаца, пре свега песника из више земаља, основала је часопис "Побоча" и Фестивал поезије младих у Вјенцборку. Већ први бројеви часописа на различитим језицима показали су да је тако нешто потребно. У почетку смо објављивали само поезију песника рођених 70-их и 80-их година прошлог века. Сада и старијих, који стварају у овом тренутку. Јер, млади се на неког надовезују, нису без основа. И то се не сме изгубити из вида.

Што се фестивала поезије младих тиче, још увек на њему учествују млађи ствараоци из различитих области и њихов рад се одвија у виду тематских радионица. Међутим, најважније је да се поезија коју говоре или читају касније објављује у часопису који је још увек у дигиталној форми. Волели бисмо да излази и у књижној, као што то од извесног времена чини Трећи трг.

Наравно да јесте, али недовољно. Ствар много боље стоји са словеначком, јер имамо неколико изврсних словениста којима словеначка држава помаже материјално да представе управо стваралаштво младих Словенаца. Ваша то не ради. Постоји веома мали број преводилаца ваше поезије уопште на свим словенским и другим језицима. И мали број познавалаца ваше књижевности младе генерације уопште, поготову од распада Југославије, када се на катедрама славистике предају одвојено хрватски и српски. И Хрвати више улажу у пласман стваралаштва својих младих писаца. Дају стипендије студентима хрватског и преводиоцима. Омогућују им да бораве на летњим школама које су одлично организоване. Тако да многи између студирања српског и хрватског бирају овај други. Такође је битно да им касније шаљу часописе и књиге, без којих је немогуће пратити неку књижевност и бавити се њом. И ви бисте, тј. ваше Министарство културе, морали више да се ангажујете конкретно, да придобијате младе преводиоце.

Веома слабо. Имамо доста веома добрих преводилаца са српског, међутим они се не баве генерацијама песника рођених 60-их, 70-их и 80-их година. Ја познајем двоје и мислим да ћу их, захваљујући материјалима које сам прикупила током три дана боравка у Београду, придобити за то. Јер, све је у организацији.

Уредници "Побоча" и организатори Фестивала поезије младих углавном раде волонтерски; међутим, на крају им се тај рад исплати. Упознали су колеге из других средина које без тога никада не би имали прилике да упознају. Захваљујући познанствима превођени су. Позивани су на сличне фестивале, као што је, рецимо, Први београдски фестивал поезије у организацији Трећег трга. Довољно је да на такав фестивал дође један песник који ће о свом боравку и сусретима упознати своје пријатеље и колеге, па да их заинтересује да се и они укључе, лично или са својим стваралаштвом. Јер, како сам рекла у одговору на анкету Првог београдског фестивала поезије: "Главни гости фестивала нису ствараоци већ стваралаштво - у датом случају поезија. Да не би звучало патетично, сместа додајем да поезију сматрам средством комуникације која има надвременску вредност и да је треба сачувати у њеним појединачним видовима"...

Иако нам је језик комуникације углавном енглески, мада сам због уласка у редакцију "Побоча" научила пољски, поезију појединих земаља и народа објављујемо у оригиналу и преводу на друге језике региона, јер сматрамо да је звуковна страна поезије веома значајна за њено постојање и да је у великом проценту управо она непреводива, оно што се у преводу највише губи. Због тога је битно да се на фестивалима поред превода чује и у оригиналу.

Да. Само захваљујући фестивалима упознала сам сјајне песнике за које до тог времена нисам чула, иако су они, како се касније испоставило, за мене од кључног значаја. Такође, осећам велику потребу да учествујем у преношењу онога што су мени лично дали даљим потенцијалним примаоцима. Радујем се када ми то пође за руком, делећи доживљаје, колико се такви могу делити.

Противник сам фестивала налик на сајмове поезије на којима су у првом плану познати песници, а остали су запостављени. То је, по мени, повезано са појавом "американизације поезије" која се састоји у наметању одређеног стила писања, "језика" који је нашој култури стран, губљењу оригиналности. Јер, ако се пише с мишљу о томе да се на тај начин укључујемо у некакве шире оквире, то веома брзо води стереотипији, губљењу идентитета, онога што је суштина стварања. Иако је новац неопходан за живот, у нашем делу света још увек не живимо од објављивања поезије, учешћа на песничким фестивалима или плаћених књижевних вечери. И поред низа рђавих ствари којима се одликујемо, сачували смо неке добре особине, рецимо да је размена духовних добара једна од највећих вредности.