Мобилни као штафелај

Ван Гог се у по­чет­ку ин­те­ре­со­вао за књи­жев­ност и ре­ли­ги­ју, Пол Го­ген је био успе­шан бан­кар. Не­бој­ша Не­дељ­ко­вић је успе­шан еко­но­ми­ста. Ни­јед­ног од њих пр­ва опре­де­ље­ња ни­су спу­та­ла на пу­ту умет­но­сти...

Не­бој­ша Не­дељ­ко­вић је­дан је од пи­о­ни­ра ком­пју­тер­ске умет­но­сти код нас, а сво­је сли­ке ра­ди на мо­бил­ном те­ле­фо­ну. Ро­ђен у Ли­пља­ну, за­вр­шио је еко­ном­ски фа­кул­тет, ра­дио у „Инек­су” пре­ко 26 го­ди­на (При­шти­на, Лон­дон, Со­лун, Бе­о­град), а по­том и у „Сол­бер­гу” и „Фин­ку” у Бе­о­гра­ду. Тре­нут­но је за­по­слен у РТС-у.

Не­дав­но је за сво­ју ком­пју­тер­ску сли­ку ура­ђе­ну на мо­бил­ном те­ле­фо­ну „Бо­ка” до­био на­гра­де за ча­со­пис „Мо­бил ме­га”. За­ни­мљи­во је да је кон­курс ча­со­пи­са био отво­рен за кла­сич­ну фо­то­гра­фи­ју на мо­бил­ном те­ле­фо­ну, али су чла­но­ви жи­ри­ја, углед­ни ака­дем­ски сли­ка­ри и ди­зај­не­ри, учи­ни­ли пре­се­дан. Не­бој­ши Не­дељ­ко­ви­ћу до­де­ли­ли су на­гра­ду због осва­ја­ња но­вог ме­ди­ја!

– Упра­во то: ком­пју­тер­ска умет­ност је­сте но­ви ме­диј, но­ва тех­но­ло­шка мо­гућ­ност да се ис­ка­же чо­ве­ков став, осе­ћа­ње или ми­сао. Сва­ко­днев­ним ко­ри­шће­њем ком­пју­те­ра, ова­ква умет­ност про­на­шла је ве­ли­ку при­ме­ну у ра­зним до­ме­ни­ма. Ка­ко се утка­ла у ли­ков­ну умет­ност, та­ко је на­шла и сво­је ме­сто у му­зи­ци. Као еко­но­ми­сти, ком­пју­тер ми је нај­че­шћа „алат­ка” и то је ве­ро­ват­но раз­лог мом окре­та­њу ка ова­квој вр­сти умет­но­сти. На­рав­но, сли­кам и на шта­фе­ла­ју и сма­трам да ће и јед­на и дру­га умет­ност оста­ти веч­не, ка­же Не­бој­ша Не­дељ­ко­вић.

Ипак, љу­ди су углав­ном скеп­тич­ни ка­да је ком­пју­тер­ска умет­ност у пи­та­њу. Ко­ји је по­сту­пак „сли­ка­ња” на мо­бил­ном те­ле­фо­ну?

Крај­ње јед­но­ста­ван. Уко­ли­ко по­се­ду­је­те те­ле­фон са та­квом кон­фи­гу­ра­ци­јом и са ма­лим сти­ле­том, иза­бе­ре­те бо­је и јед­но­став­но сли­ка­те. Мно­го је бит­ни­је оно шта сли­ка­те, ка­квим по­те­зи­ма, ко­јом де­бљи­ном „олов­ке” – „ки­чи­це”. За­тим се то пре­не­се на ЦД, вра­ти на­зад у ком­пју­тер и од­штам­па. Сле­ди за­шти­та и ура­мљи­ва­ње.

Ко­ли­ко вре­ме­на по­све­ћу­је­те ова­квој вр­сти сли­кар­ства?

То не знам, јер не ме­рим вре­ме ко­ли­ко сли­кам. У сва­ком слу­ча­ју, по­ред огром­не љу­ба­ви пре­ма сли­кар­ству, еко­но­ми­ја је мо­ја основ­на де­лат­ност. Сли­ке на­ста­ју ре­ла­тив­но бр­зо, а оно што прет­хо­ди то­ме је је­дан ја­ко ду­ги, али и ин­спи­ра­тив­ни и кре­а­тив­ни про­цес. Бр­зи­на на­стан­ка сли­ке је је­дан од основ­них раз­ло­га мо­је сла­би­је по­све­ће­но­сти шта­фе­лај­ском сли­кар­ству, чи­ји су по­ступ­ци на­стан­ка дру­га­чи­ји. По­треб­но је ви­ше вре­ме­на, а вре­ме је не­што што ми је ве­чи­ти про­блем.

Шта јед­ном по­слов­ном чо­ве­ку умет­ност и сли­ка­ње мо­гу да пру­же?

Не са­мо по­слов­ном чо­ве­ку. Сви­ма ко­ји во­ле да сли­ка­ју, умет­ност пру­жа од­ре­ђе­но за­до­вољ­ство, без об­зи­ра на вр­сту и без об­зи­ра да ли је ди­рект­ни или по­сред­ни уче­сник у за­до­во­ља­ва­њу та­кве по­тре­бе. У сва­ком слу­ча­ју, ме­ни као чо­ве­ку ко­ји је стал­но „за­тр­пан” ста­ти­стич­ким по­да­ци­ма и ра­зним број­ка­ма, сли­кар­ство пред­ста­вља пра­ви од­мор.

Ва­ша не­дав­на са­мо­стал­на из­ло­жба уМе­ђу­на­род­ном прес-цен­тру Тан­југ у Бе­о­гра­ду би­ла је ху­ма­ни­тар­ног ка­рак­те­ра. Да ли ће­те на­ста­ви­ти да уче­ству­је­те у та­квим ак­ци­ја­ма?

Да, про­да­те сли­ке су до­на­ци­ја за град­њу Авал­ског тор­ња. Имам у пла­ну сле­де­ћу са­мо­стал­ну из­ло­жбу на ко­јој ће се, мо­жда, на­ћи и не­ка мо­ја де­ла ра­ђе­на на шта­фе­ла­ју, али, тре­ба пр­во по­ста­ви­ти из­ло­жбу па ће­мо по­сле о то­ме. У сва­ком слу­ча­ју, уко­ли­ко бу­дем имао при­ли­ка да уче­ству­јем у ху­ма­ни­тар­ним ак­ци­ја­ма, ја ћу то и да­ље чи­ни­ти.

Ко­ја је по­ру­ка Ва­ше умет­но­сти?

Ја сам сли­кар без ика­кве по­ли­тич­ке ан­га­жо­ва­но­сти. Умет­ник је не­ко ко по­сма­тра жи­вот, до­га­ђа­је око се­бе, и то пре­но­си у сво­је де­ло, не­ве­за­но да ли ко­ри­сти чет­ки­цу или олов­ку. Сва­ка­ко да из то­га про­ис­тек­ну ње­го­ви ста­во­ви. Љу­би­те­љи умет­но­сти су ти ко­ји оце­њу­ју ко­ли­ко је то успе­шно. Ја же­лим да љу­ди ко­ји по­сма­тра­ју мо­је сли­ке има­ју осе­ћај да су до­жи­ве­ли не­што ле­по, искре­но, са пу­но на­де и оп­ти­ми­зма.

С. Мар­ти­но­вић