МУФТИЈА МУАМЕР ЗУКОРЛИЋ

Једна од највећих вредности људске цивилизације јесте могућност да људи бирају своју власт. То остварење има упориште у свим значајним правним теоријама, било да је реч о онима које главна начела базирају на Божијим објавама или оним са секуларним убеђењима. Гласање између више кандидата или партија сматра се најразвијенијим обликом изражавања воље бирача.

Овај једноставан, поступак донео би свакој заједници и човечанству неизмерну срећу да није два противника која је врло тешко победити. Први је неутољива похлепа властодржаца да што дуже, па ако икако буде могуће и заувек, остану на власти. У тој похлепи за њима, обично, не заостају ни они који би да их потисну и приграбе ту власт за себе и наставе да чине као и њихови претходници. Та врста жеђи никада не би имала краја да није разума, као најсветлије снаге човека, који једини има способност да стави под контролу све врсте страсти, па и ону неретко најјачу коју човек осећа према власти.

Зато се у људском бићу непрекидно одвија борба између разума и страсти, од чијег исхода зависи да ли ће у заједници владати ред или неред. На исход утиче морални квалитет дотичног човека, што се може назвати и степеном свести политичара. Међутим, тако важна ствар се не може препустити искључиво субјективном фактору већ је неопходна друштвена заштита кроз јасан и доследно спроводив правни поредак који елиминише могућност злоупотребе разуларене жеђи за влашћу.

Други непријатељ успоставе реда у друштву кроз слободно изражавање бирачке воље јесте ниска свест бирачког тела, које бива играчком политичара у циљу остварења сопствених амбиција по сваку цену. То је, углавном, својствено за она друштва која у својој прошлости имају дуга раздобља диктатуре и одсуства слободног изражавања бирачке воље.

У Санџаку, на југозападу Србије, у срцу Балкана, како неко рече, тамо где се игла шестара ставља да би се око Балкана направио круг, на југоистоку Европе, дакле у Европи, на дан локалних избора у Новом Пазару, на бирачком месту, као резултат разбеснеле похлепе да се задржи власт, пуцањ из ватреног оружја однео је један живот, изазвавши горчину у грудима сваког слободољубивог човека на овом простору и шире. Деци која су изгубила свог родитеља то ничим не може бити надокнађено. Али тај пуцањ и сама трагедија су попут последњег крика упозорења и политичарима и њиховим следбеницима да губљење разума до ове мере прети да угрози сваког појединца, заједницу, па и државу.

Зар и даље да ходамо ивицом суноврата, о синови Санџака. Након што сте издржали страхоте Првог светског рата, полуанархију између два светска рата, па Други светски рат, што вам Хаџет може посведочити, потом "црвену" диктатуру, па Милошевићево "црно" насиље, зар да вас сада уништи Угљаниново "зелено" једноумље. Цело протекло столеће бежали сте од политике како бисте сачували живу главу и прибавили кору хлеба, остављајући једни другима у аманет: "Ко вечера политике, доручкује батина".

Исламска заједнице је орах на коме Угљанин, несумњиво, ломи своје најјаче зубе. Исламска заједница је институција која је надживела неколико државних поредака и за њу нема бриге, али цену свих насртаја плаћају грађани осећајући безнађе, што неминовно рађа огорчење младе генерације за коју не знамо којим ће путем кренути. Зато они са чела државе, ако им је стало до ове територије, морају престати са праксом подршке једној политичкој опцији и направити програм развоја Санџака у коме ће сви друштвени фактори у овој регији имати активну улогу.