Реформе нису завршене

Насупрот бројним тврдњама у јавности, истраживачки подаци социолога, од почетка деведесетих, па до данас, недвосмислено су показивали да средња класа у Србији, иако материјално угрожена и добрим делом дезорганизована (као, уосталом, и већина становништва), није нестала нити је изгубила своју друштвену улогу. Њени су припадници, као учесници масовних друштвених покрета, али и оснивачи и вође опозиционих странака, били уздрмали Милошевићев режим у зиму 1996/1997. године, а затим су одлучујуће допринели уклањању тог режима с власти 2000. године. Гласовима, али и уз помоћ јавног деловања пре свега припадника ове класе, на врху власти од тада се одржавају реформистичке политичке елите. У последње време, када се економски положај средње класе знатно поправио и када се чини да је демократски политички поредак у основи стабилизован, као да је интерес јавности за ову друштвену групу потиснут. Проблем је, међутим, у томе што системске реформе у Србији ни издалека нису довршене, а њихов је будући ток неизвестан, при чему је делање средње класе и даље пресудно важно за стабилизацију новог друштвеног поретка.

Упрошћено говорећи, делање једне друштвене групе условљено је, с једне стране, структурално, а то значи њеним интересима, и затим, с друге стране, шире (нпр. културно) утемељеним вредностима које циљно усмеравају то делање. Истраживања из периода касног социјализма показивала су да су припадници средњих слојева у знатној мери подржавали либералне вредности, и у политици. Слична вредносна опредељења налажена су и током деведесетих, тако да су се, по степену прихватања либералних вредности, средњи слојеви, заједно с припадницима елите, знатно разликовали од припадника нижих друштвених слојева. Најзад, истраживања после 2000. године утврдила су да је, у друштву у целини, али и унутар средњих слојева, дошло до даљег јачања демократске оријентације у политици (где она сада недвосмислено предњачи), као и противречних кретања када је реч о економији. Ту се расту легитимности приватног власништва супротстављало јачање оријентације на регулациону улогу државе. Поменути налази упућују на следеће закључке. Ако се у обзир узму њихове тадашње вредносне оријентације, јасно је зашто су припадници средње класе представљали друштвеног носиоца делегитимизације социјалистичког поретка. Такође, утврђено већинско подржавање либерално-демократских вредности припадника ове класе у Србији доприноси објашњењу њене одлучујуће улоге у друштвеним покретима који су уклонили с власти Милошевићев режим. С друге стране, знатно слабије подржавање либералних вредности у области економске регулације, у периоду после 1990. године, у великој мери помаже да се разуме слаб друштвени притисак ове класе на владајуће елите да брже и шире приступе тржишној трансформацији економског подсистема.

Када је о актуелним кретањима реч, најакутнији проблем јесте повезаност утврђених промена у вредносним оријентацијама и даљег тока системске трансформације у Србији. То што је код припадника средњих, али и нижих слојева, утврђено јачање либерално-демократских вредности, делује као охрабрујући показатељ стабилизације плуралистичког политичког поретка. С друге стране, наглашено подржавање редистрибутивне улоге државе изгледа супротно нормативном поретку карактеристичном за тржишну регулацију, па би се стога могло закључити да вредносне оријентације средње класе сада отежавају „нормализацију” капиталистичког система.

Насупрот претходном закључку, лако би се могао замислити покушај доказивања како актуелна светска економска криза позива на сасвим друкчију аргументацију: пошто се државна регулација све јаче намеће као основни инструмент савладавања кризе, не значи ли то да је средња класа у Србији данас вредносно оријентисана управо тако да подржи најновији регулацијски обрат у капиталистичкој економији? Према таквом закључивању мора се, међутим, задржати скептичан став: подржавање редистрибутивне улоге државе пре него што је извршен темељан структурни економски преображај пре може да отежа него да помогне економски и друштвени развој земље. Србија никада у својој историји није изградила тржишну економију већ је у њој трајно било доминантно државно регулисање економије. На таквој историјској основи пре се може очекивати да се, уместо да се држава сада појави као контролни механизам тржишне регулације, овде једноставно продужи стање у којем тржиште служи као помоћни инструмент државне контроле (што се историјски показало као институционални поредак који не омогућава друштвени развој). У том смислу, доминантне вредносне оријентације средње класе, као и свих других друштвених група у Србији, пре могу подржавати конзервисање постојећих друштвених односа него успостављање нових.

социолог, професор на Филозофском факултету у Београду