Сви наши избори

Бираче у Србији је, изгледа, све теже преварити. Све су избирљивији. Не само да више од половине верује да свој глас не треба да "троши" ни на једну странку, већ најмање четвртина њих не би пристала да гласа ни када би знала да ће због тога морати да плати казну.

Па ипак, нешто јужније од престонице, као да је важније него икада ко седи у локалној скупштини. Важније чак и од људског живота. Странкама, не бирачима. Партије као да не брине што је, судећи бар по последњим истраживањима, око 40 људи потпуно равнодушно или нема никакав став о њима, док 14 одсто отворено каже да их не подноси. Скоро три четвртине верује да слоге код нас нема баш због странчарења, да се странке мешају "у све живо", да не раде ништа сем што обећавају и оптужују без доказа. Укратко – да служе само саме себи и својим вођама и још, можда, онима који преко њих остварују корист.

Партије све то као да не виде. И даље играју по старим правилима вишепартијске демократије на балкански начин. Демократије у којој су избори још питање живота и смрти, опстанка или нестанка нације (или државе), у којој странке на изборима нуде спасење, а не своје програме. Овде су у кампањама бавимо само великим идејама, само државотворним питањима, овде (и можда још само овде) постоје патриоти и издајници, криминалци и бескомпромисни борци за правду. Ако је за утеху, грађани су, изгледа, све зрелији. (Уколико се зрелост мери дужином дистанце од политике и политичара.) Почињу да их бојкотују и игноришу. Баш као у неком срећнијем свету где, из наше перспективе, уопште више није важно ко је, рецимо, председник. Па, то као да ни нама неко време није било важно. Две године га, зато, нисмо ни имали. И као да нам више ништа није много важно, па озбиљно размишљамо и о томе да ли нам је и устав уопште потребан. Анкета каже да за сада нема много наде да би више од половине бирача дало глас за нови устав.

Зашто су се Срби (или грађани Србије) уморили од избора? Скептици би рекли да су уморни од могућности избора уопште, да су збуњени том демократијом која се овде, као и увек, своди на то да три Србина седе у две партије (или је обрнуто), да са парламентарне говорнице, и око ње, лете саме увреде и простаклуци, док пред скупштинском салом чекају трговци мандатима са коферима пуним пара. Недавни случај "несталог" одборника чији је глас био одлучујући можда је најбоља илустрација како овдашње политичке прилике виде обични бирачи. Половина је веровала да је отет, друга половина да негде седи и "преговара".

Историчари кажу да је овакво схватање код нас већ традиционално. Од када постоји парламентаризам, политика се на Балкану (вероватно и не само на Балкану) схватала углавном само као уносан бизнис и добра позиција за разне послове. Овде су и пре оног рата у опозицији били искључиво домаћи издајници и белосветски шпијуни, док су на власти, без разлике, седели све сами лопови и убице. Поштени бирачи су вазда, за власт, имали бити сиромашни (чиме су доказивали поштење) и, наравно, наивни, а за опозицију су најчешће били само глупи јер нису знали да бирају.

Историја нас учи и да је овде, са скорашњим часним изузетном из 2000. године, изборе углавном добијао онај ко их је и расписивао, што претњама и застрашивањем (касније и контролом медија), што, такође честим, изборним крађама. Добрим делом и због оне чувене, никад потпуно објашњене, идеје не малог дела бирачког тела да је нормално гласати за некога тек када дође на власт.

У прилог тези о не баш увек рационалном понашању овдашњих бирача ваљда иду и резултати избора у комунизму (социјалистичком самоуправљању), када се баш ништа није бирало, али се редовно и масовно гласало. Како је то тадашњим друговима успевало вероватно ће остати тајна, сем ако део објашњења не треба тражити у апсурдној растерећености од страха да ће се после таквих избора нешто стварно и променити.

Управо на страх од промена играли су више од деценије и они који су поручивали да са њима нема неизвесности. Јер, ма колико се избор тада чинио лаким – па бирало се између рата, страха, глади, изолације, репресије... и било чега што је боље од тога – ипак је трајало годинама. А после смо се, ваљда, разочарали. И уморили. И схватили да су сви "много" исти.