Емоционално изнуђивање

Када сте одбили вољеној особи неку њену жељу, вероватно сте некада доживели да она наставља да инсистира на томе да јој угодите, користећи аргумент: „Молим те, ако ме волиш, учини ми то”. Без обзира на то колико благо и молећиво изречена, ова порука садржи једно прикривено негативно значење које се тиче дефиниције љубавног односа. Тиме што повезује испуњење њене жеље са доказивањем љубави, особа у ствари скривено оптужује да би одбијање испуњења њене жеље било исто што и негација постојања љубави. Из тога може да следи и то да ако она помисли да ми не волимо њу, можда ће и она престати да воли нас. Испада да будућност љубавног односа зависи од тога како ћемо се одредити према датој жељи.

У оваквом случају ради се о емоционалном изнуђивању. Изнуђивање је слично уцењивању: када неко од некога нешто изнуђује, он га малтретира док му особа сама не понуди оно што у ствари не жели да му да. За разлику од грубог изнуђивања у којем се користи физичко насиље, емоционално изнуђивање је често веома суптилно. Разумљиво је да у конфликтним ситуацијама људи цивилизовано користе психолошке методе утицаја на друге како би ови почели да се понашају на пожељан начин. А један од најефикаснијих начина да се делује на друге јесте да се делује на њихове емоције. Циљ је да се произведе она емоција која ће донети промену понашања, као што се то веома јасно види у случају покушавања изазивања страха, односно покушају застрашивања.

Суптилнији методи циљају да код других изазову осећања кривице, дужности, одговорности, стида, смеха, итд. Како се конфликти природно појављују и у односима људи који се воле, љубав није препрека за покушај емоционалног изнуђивања. Тада је најчешће циљ изазвати осећање сажаљења („Како ти није жао што се ја тако лоше осећам без тога”), али га тесно прате и осећања кривице („Сада си успела да ми се све смучи”) и дужности („А да је обрнуто, ја бих то учинио за тебе”).

Људи који емоционално изнуђују по правилу не праве никакву разлику између себе и својих жеља. Последица је да када неко други одбије неку њихову жељу, они то разумеју као да одбацује њих као особу. Они мисле да ако их неко заиста воли, да тада мора да воли, прихвата и одобрава све њихове жеље и сва њихова понашања. Другим речима, они у таквим ситуацијама заиста доживљавају одбијање жеља као доказ губљења љубави. И зато, баш зато што их волимо, не треба попуштати њиховим уверењима, већ их нежно и упорно разуверавати да одбијање жеље није одбијање особе. Исто онако како то мајка ради двогодишњем детету које на забрану реагује изнуђивањем у ужасу од губитка љубави.