Сарма министра Милосављевића

Вест број један гласи да је у последње три године цена хране у Србији расла рекордном брзином у односу на регион, али и Европу, где су већа поскупљења забележена само у Летонији.

Вест број два па надаље до близу бесконачности поетски је испунио министар трговине и услуга Слободан Милосављевић покушавајући да Србе разувери у оно што свакодневно доживљавају по радњама и пијацама.

„Борба за ниже цене (прехрамбених производа) један је од приоритета ове владе”, изјављивао је министар септембра 2008. „Министарство за трговину и услуге ће до краја године одобрити само поскупљење лекова”, изјавио је два месеца касније.

Стабилност динара и задржавање цене нафте навели су министра да у јануару каже: „…могу за први квартал да најавим стабилне цене са трендом снижавања цена основних пољопривредних прехрамбених производа”.

Тренд? Вратите се на вест број један Европске агенције за статистику.

Задовољан што је у фебруару истраживање Савеза економиста Србије Београд прогласило за најјевтинији у региону, не обазирући се што је Покрет потрошача Београда оспорио анализу, министар је наставио да распирује оптимизам.

У априлу је славодобитно рекао да се цене, због пада тражње, смањују, мада не довољно. Затим је, у дану када се појавио извештај Евростата, у својству председника владине комисије за праћење кретања цена производа и услуга животног стандарда, рекао да Србија спада у земље са нижим ценама у Европи.

Евростат и Милосављевић као да су из оне анегдоте о статистици која каже да једни једу месо, други купус, а сви у просеку – сарму.

Евростат говори о опасној динамици раста цена. Министар пренебрегава податак да су неки производи, попут јестивог уља, одеће и обуће скупљи него у ЕУ, и држи се апсолутних вредности. Као да ће оне, уколико се трендови поскупљења наставе, вечно трајати.

Добро, министар је у новембру упозорио да ће неки прехрамбени производи из увоза поскупети због пада вредности домаће монете. Нешто се не сећам да су цене отишле надоле када је евро био 75 динара.

Да ли је то смислио сам или су му рекли, тек од њега смо добили савет да се „уздржавамо од куповине” страних артикала. Не бих много о погубним ефектима пада тражње. Уздржавање од куповине је сигуран пут у рецесију.

Биће да је то било с предумишљајем, тек министар је заборавио да објасни зашто су страни производи два-три пута скупљи него у земљи производње. Јавна је тајна да је држава порески незасита.

Иста та држава је, оличена министром, себи скочила у уста када је Милосављевић у марту у Београду непримереним пресецањем врпце отворио прву СОС продавницу. Био је то доказ да производи могу да буду јевтинији а марже ниже. Али нису.

Невезано за финансијски крах Волстрита и кризу америчке аутомобилске индустрије, цене су овде почеле да скачу пробијајући све пројектоване нивое инфлације.

Министар ће поновити да су цене хране у Србији 82 одсто у односу на просек ЕУ, али ће поново са предумишљајем заборавити да подсети какав је однос примања у Србији и ЕУ.

Нисам уопште обдарен за аграр, али здрав разум ми налаже да поставим нека питања. Како је могуће да су банане, после готово галактичког путовања од Хондураса до Србије, јевтиније од домаћих јабука? Нису нама високе цене увозне – већ домаће робе.

Разумем играчке, али зар бели лук мора да се увози из Кине не би ли се домаћице жалиле на његов лош квалитет?

Министар каже да „имамо једну негативну генетску карактеристику да доживљавамо себе много горим него што јесмо”. Он на положају на коме јесте свакако не размишља на тај начин. Можда би о министру који је изгледа у честом раскораку са стварношћу могао да размисли неко други.