У тренду је бити газда фудбалског клуба

Када су једном италијанског индустријалца Ђанија Ањелија интервјуисали наводно је рекао: „Волим ветар, њега не можеш да купиш”. Тај „краљ Италије”, како су га звали сународници, власник „Фијата”, није био познат само по свом ексцентричном облачењу, везама у политици и џет-сету већ и као власник фудбалског гиганта Јувентуса.

„Јуве” је био нека врста извора идентитета, простор у којем је радничка класа, која је са сиромашног југа масовно насељавала Торино због запослења у „Фијату”, могла да утроши своје слободно време и новац. Занимљив је тај поетски коментар о ветру човека који је живео на високој нози. У њему као да се осећа разочараност могућношћу да себи приушти готово све што се пожели. То је изгледа граница успеха и богатства и кад све прераста само у каприциозност и перверзију духа. „Јуве” је, поред своје очигледне локално-друштвене функције, био само још једна играчка у рукама гламурозних Ањелија.

Данас је, очигледно, међу светским бизнисменима и богаташима тренд бити власник неког спортског клуба. Када се погледа ко су инвеститори, власници и председници фудбалских клубова, готово да се не може нигде наћи разноликија дружина, али којој су заједничка само милијардерска конта у банкама широм света. Ту су људи из света бизниса, предузетништва (Ал Фајед, Пино, Морати, Флорентино Перез), тајкуни (Абрамовић, Усманов) политичари, медијски могули (Берлускони), арапски шеици (Ал Најан), крупни индијски индустријалци (Лакшми), људи из шоу бизниса и моде (Екелстон, Бријаторе), синови државника (Гадафи млађи), или рецимо чак и познати забављачи (Елтон Џон).

Навијаче занима само успех

Велика већина данашњих фудбалских мамона је редовно котирана на Форбсовим и иним листама што говори о њиховој финансијкој моћи. Такође, колико год се искрени љубитељи фудбала жалили на неконтролисано разметање капиталом, које доводи до озбиљне нервнотеже и поремећаја на фудбалском тржишту, то се све више потискује и заборавља. Фудбалски естаблишмент, Фифа, Уефа итд, се понашају као њихови глобални политичко-финансијски пандани (ММФ, СТО), по лесе-фер принципу где нема никаквих ограничења и контроле над капиталом, који није био никад мобилнији. Не чуди што је та „дерегулација” најјача баш у Енлеској (Премијер лига), колевци капитализма и једном од глобалних финансијских центара од којих је читав финасијски крах и потекао. Кејнз, као бриљантни економиста и нека врста политичког гласа разума двадесетог века се вероватно окреће у гробу кад види шта се дешава, и то баш у његовој земљи. Узгред речено, само је питање времена када ће цео фудбалски мехур енглеске Премијер лиге да пукне.

Већину данашњих љубитеља фудбала не занима више толико ко је, или одакле је власник њиховог клуба. Порекло његовог новца и начин на који га је стекао још мање. Навијачу је најважније да има врхунски спектакл. Шта је њега брига што је неки руски олигарх дошао до новца на сумњив начин износећи милијарде из своје земље која грца у сиромаштву, кад му он са тим новцем приређује врхунски пир. Или, кога је брига, што је неки шеик, након што је изградио скијалишта усред пустиње и остала чуда, одлучио да купи његов вољени клуб, уколико му доведе Робиња који ће га забављати сваког викенда. Данас очекивати солидарност између рецимо британске радничке класе, која је викендима под анестезијом алкохола и фудбала, и осиромашене радничке класе Русије или Индије, чији тајкуни крчме национално богатство по свету, припада само још романтици интернационализма.

Отприлике, данашњег навијача може да наљути само ако му власник или председник његовог клуба не приреди добру забаву и не доведе врхунске играче. Тако је неретко довођење звезда и великих играча део изборних кампања за председника клуба, као што је у Шпанији урадио Флорентино Перез, пре стварања такозваних „галактикоса”. Не треба ни помињати колико је било бизарно довођење Роналда и Каке, у циљу његовог поновног избора за председника, и разметање милионима док се свет налази у тешкој финансијкој кризи.

Циљ је – бити виђен

Ти људи нису у фудбалу због новца и профита. Ако се изузму амерички шпекуланти као што су Глејзер (Манчестер) или Жилет и Хиск (Ливерпул) са искуством система франшизе у америчком спорту у ком може јако добро да се заради, за већину других власника спорт је пре свега хоби. Скуп хоби. Традиционално меценство је значило искрену заинтересованост за културни развој друштва, подржавало уметнике и уметност, градњу културних институција и све то без превеликог истицања сопствене личности и улоге. Нови богаташи или тзв. „селф мејд мен”, који се толико труде да опонашају аутентичну аристократију и приврженост стилу, укусу и високој култури као да су се заситили голфа, поло партија, одлазака на врхунске оперске представе, или својих огромних колекција дела класичне и модерне уметности. Данас се џет-сет окупља у ВИП и корпоратиним ложама фудбалских или тениских стадиона, или на тркама Формуле 1. Уствари, нашли су нову скупу играчку и место где се најбоље експонира моћ, битност, са неутажљивом жељом за широким признањем, или чак страхопоштовањем. Стадиони су данас места где се глобално „дешава живот”, а уз то огромна медијска присутност, која од власника и председника прави веће медијске звезде од самих играча, омогућавају онима који имају новац да стекну и публицитет. Та купљена поуларност зато и јесте толико скупа, јер она кроз глобално популаран спорт постаје и сама универзална, па донекле и историјска.

Огроми капитал имућних људи, који је у новијој историји служио разним бесповратним донацијама, фондацијама, развијању уметности и културе, подршци талентованих и надарених, све више се субвенционише професионални спорт, који је поодавно већ попримио нереалне финансијске димензије. Све су ређе мецене, који из искрених побуда желе да дају нешто свом граду или клубу којег искрено воле, без да се уплићу у све популарније играрије типа довођења што скупљих па и непотребних играча, или каприциозних отказа тренерима, само да би се исказала моћ и престиж. Ако су у средњем веку дворци и палате били места на којима је била видљива та самовоља, ауторитет, гротеска и извитопереност, данашња бесрамност њихових савремених пандана је неограничена, свеобухватна и под сталним позором медија и стога делује још упечатљивије и бизарније.

Међутим, многима све то делује као атрактивна медијска прича и део шоу-бизниса. Као што је нпр већ поменута Анњелијева „филозофска”' опаска, или рецимо коментар Хезуса Хила, иначе осведоченог фашисте и ксенофобичног предузетника, да је за њега отерати тренера исто као попити пиво и, што се њега тиче, може да их у току једне сезоне отера и двадесет. Све је то постало саставни део фудбала и његове привлачности као медијског и општенародског спектакла и његовог псеудогламура. И, што је најгоре, те иначе карикатуталне личности, често на ивици закона, или изнад и изван њега (Берлускони, Бернар Тапи, Абрамович, Хил, Мођи, итд) код просечног навијача изазову аверзију тек кад његов вољени тим почне да посрће због лоше пословне политике, недостатка добрих играча, или једноставно слабих резултата. И то је ваљда врхунац свега – не само да се све то дешава директно пред очима навијача и да он то толерише, већ је у свему томе беспомоћан и штавише благонаклон према томе.

Зашто би се милијардери мотали по досадним аукцијама тражећи најскупље слике и антиквитете, градили приватна скијалишта, такмичили се у величини јахти и приватних авиона, када могу то исто са живим људима. Кад већ могу себи да приуште шта год пожеле зашто онда не би купили и понеког врхунског спортисту. Ваљда је многима само још то фалило. А то може да се узме као парафраза онога шта је ненадмашни Хезус Хил рекао кад су га питали зашто је купио, ништа друго, него носач авиона: „Само то још нисам имао”.

аутор је фудбалер Бурсаспора и бивши репрезентативац Србије