Свемоћна СЦИ листа

До пооштрења критеријума за избор универзитетских наставника је дошло, и то је, лепо се види, бесповратан процес. О томе се говори у Закону о високом образовању и Стандардима за акредитацију, а и високошколске установе иновирају своје правилнике за избор и напредовање наставника. Оно што, међутим, у овој причи посебно "боли" јесте инсистирање на научним радовима који су објављени у међународним часописима са тзв. СЦИ листе (Science Citation Index). Дакле, да би се прескочила одређена академска лествица, убудуће ће постојати и обавезан минимум радова објављених у неком од неколико хиљада часописа са наведене листе.

Јесу ли оштрији захтеви према универзитетским наставницима права ствар – јесу. Да ли ће неодложна, неселективна и крута примена ових нових критеријума створити проблеме – хоће. У чему је ствар? Није овде реч о томе да ли је предвиђени систем идеалан. О специфичним проблемима ове библиометрике говоре и текстови самог Еугена Гарфилда, који је измислио овај систем рангирања. Али код нас је проблем на нижем нивоу. Код нас је увођењу нових услова морала да претходи детаљнија анализа. Нешто што би омогућило бољи увид у тренутно стање научне компетенције наставника.

Предлог да објављивање у СЦИ часописима буде неопходан услов за избор и напредовање кадрова мора бити праћен додатним информацијама, јер постоје високошколске установе, или делови неких установа, за које је ова прича потпуна новост. Постоје колегинице и колеге који су, све зло не слутећи, годинама градили своју универзитетску каријеру, а да им никада није било наговештено да ће за академско напредовање највећи део њихових резултата бити неважан – ако међу њима нема радова са СЦИ листе. Постоје и други, којима ће сада за избор у прво наставничко звање – звање доцента – бити неопходан један СЦИ рад, док истовремено на истој или суседној катедри има и редовних професора који тај критеријум никада нису испунили. Зато би боље било да се, пре примене нових правилника, негде организују промоције, као кад се представља нов производ, а другде израде и поделе упутства, као на обуци за противпожарну заштиту.

За овакву затеченост, односно необавештеност о томе како се у свету вреднују научни резултати – постоје бројни разлози. Ево само два примера. Прво, има у Србији, ваљда, стручњака који су радили нешто друго, нешто што је такође важно, можда таман толико, колико и радови са СЦИ листе, или важније. Познато је да постоји велика диспропорција у броју расположивих СЦИ часописа када се упореде различите дисциплине. Инжењерство је, на пример, у овом погледу у изразито инфериорном положају. Тачно је да постоје часописи у којима се могу приказати и резултати из технологије и инжењерства, и да су неки од предложених захтева за СЦИ радове ниски, односно, не могу бити нижи. Али, треба инсистирати на чињеници да су се у неким дисциплинама годинама уважавала и друга достигнућа. Нека од њих, као што су, на пример, пројекти из програма технолошког развоја и енергетске ефикасности, од огромног су националног значаја. Најзад, ако је неко један од најбољих или, чак, најбољи стручњак у својој области, а при том нема објављен ни један СЦИ рад – што је код нас могуће – да ли га треба отпустити са универзитета? Да ли га треба искључити из докторских студија? Повисимо критеријуме, то није спорно, али сиромашни смо ми да би себи дозволили овај тип колатералне штете.

Ситуација је много једноставнија када је узрок недостатка СЦИ радова нерад; онај квазиакадемски јавашлук који се развио у заклону политике деведесетих, у којем су и наука и стандарди били "по нашој мери". Када се од нерадника чује да су нова правила уведена "преко ноћи", најпре треба помислити да је за њих ноћ заиста предуго трајала. Ко се бави основним истраживањима, не може се, рецимо, чудити што се као показатељ његове научне компетенције не узимају саопштења на скуповима. Она су, додуше, солидна потврда да је за дати скуп уплаћена котизација, али су мали или никакав гарант да је приказани рад уопште релевантан. Нема бољег доказа о нивоу научних домета од потврде која стиже од колега специјалиста, а посебно оних специјалиста-кербера који чувају прилазе часописима са СЦИ листе.

Мета нових критеријума јесте да се направи суштински корак напред у контроли квалитета наставника на универзитетима, и то је добро. Нумеричким пооштравањем критеријумима погођен је сам центар мете, али тако једноставно проблем не може бити решен. Јер, познато је, када се погоди центар, не ваља што се промаши све остало.