Криза срушила снове

У су­бо­ту се на­вр­ша­ва зна­чај­на го­ди­шњи­ца– че­ти­ри де­це­ни­је ка­ко је по­чео фе­сти­вал за ко­ји рет­ко ко не зна, ко­јој год ге­не­ра­ци­ји да при­па­да.

У пи­та­њу је, на­рав­но, „Вуд­сток”. Мајкл Ленг, је­дан од глав­них „кри­ва­ца” што је овај ле­ген­дар­ни фе­сти­вал уоп­ште одр­жан пре 40 го­ди­на, имао је ам­би­ци­о­зан план – же­лео је да ову го­ди­шњи­цу обе­ле­жи но­вим „Вуд­сто­ком”.

Ме­ђу­тим, ка­ко ствар­ност че­сто ру­ши сно­ве, та­ко се де­си­ло и са ње­го­вим сном о но­вом „Вуд­сто­ку”.

Имао је иде­ју да оку­пи све пре­жи­ве­ле уче­сни­ке овог до­га­ђа­ја из 1969. го­ди­не, као и не­ке од нај­ак­ту­ел­ни­јих му­зич­ких зве­зда да­на­шњи­це.

За овај по­ду­хват, ме­ђу­тим, тре­ба­ло му је де­сет ми­ли­о­на до­ла­ра. Али, у вре­ме кри­зе моћ­ни спон­зо­ри, ко­ји би обез­бе­ди­ли но­вац, ни­су се ода­зва­ли и он је про­шле не­де­ље са­оп­штио да од обе­ле­жа­ва­ња че­ти­ри де­це­ни­је „Вуд­сто­ка” не­ма ни­шта.

Од 15. до 18. ав­гу­ста да­ле­ке 1969. го­ди­не на се­о­ској фар­ми у Бе­те­лу, у др­жа­ви Њу­јорк, одр­жан је фе­сти­вал ко­ји је у му­зич­кој исто­ри­ји остао за­пи­сан као је­дан од нај­зна­чај­ни­јих до­га­ђа­ја ика­да одр­жа­них. Ма­га­зин „Ро­линг­сто­ун” увр­стио је „Вуд­сток” на ли­сту 50 до­га­ђа­ја ко­ји су про­ме­ни­ли ро­кен­рол.

Тог ле­та 1969. го­ди­не ви­ше од 30 из­во­ђа­ча на­сту­пи­ло је пред го­то­во по­ла ми­ли­о­на по­се­ти­ла­ца. О зна­ча­ју ове ма­ни­фе­ста­ци­је и но­стал­ги­ји за „Вуд­сто­ком” до­вољ­но го­во­ри по­да­так да је сни­мље­но ви­ше до­ку­мен­тар­них фил­мо­ва, на­пи­са­но не­ко­ли­ко књи­га, пе­са­ма, на­пра­вље­но мно­го из­ло­жби, а тек­сто­ве ко­ји из го­ди­не у го­ди­ну из­ла­зе у свет­ској штам­пи да и не на­бра­ја­мо.

Ско­ро по­ла ми­ли­о­на љу­ди ко­ји су се то­ком три, од­но­сно че­ти­ри да­на сли­ли у ма­ло ме­сто Бе­тел, са све­га 3.000 ста­нов­ни­ка, на фар­му Мак­са Јас­гу­ра, има­ло је при­ли­ку да на јед­ном ме­сту ви­ди и чу­је ле­ген­дар­не на­сту­пе Џо­ан Без, „Blood, Swe­at and Te­ars”, Џоа Ко­ке­ра, „Cre­e­den­ce Cle­ar­wa­ter Re­vi­val”, „Crosby, Stills and Nash and Young”, „Gra­te­ful Dead”, Ар­лоа Га­три­ја, Ти­ма Хар­ди­на, Ри­чи­ја Хеј­вен­са, Џи­ми­ја Хен­дрик­са, „Jef­fer­son Air­pla­ne”, Џе­нис Џо­плин, Сан­та­ну, Џо­на Се­ба­сти­ја­на, Ра­ви­ја Шан­ка­ра, са­став „Sly and the Fa­mily Sto­ne”, „Ten Years Af­ter”, „Ху”, Џо­ни­ја Вин­те­ра…

А ка­ко је све по­че­ло? Че­ти­ри чо­ве­ка – Мајкл Ленг, Џон Ро­бертс, Џо­ел Ро­зен­ман и Ар­ти Кор­нфилд, од­го­вор­ни су за одр­жа­ва­ње „Вуд­сто­ка”. Они су има­ли иде­ју да на тај на­чин про­фи­ти­ра­ју. Иако је пр­во­бит­но би­ло за­ми­шље­но да се на­пла­ћу­ју кар­те, убр­зо је ор­га­ни­за­то­ри­ма по­ста­ло ја­сно да ће до­га­ђај при­ву­ћи да­ле­ко ви­ше љу­ди од оче­ки­ва­ног бро­ја и „Вуд­сток” је пре­ра­стао у ма­сов­ни бес­плат­ни фе­сти­вал. Ка­да је на сто­ти­не хи­ља­да љу­ди кре­ну­ло ка Бе­те­лу, до­шло је до не­за­пам­ће­ног са­о­бра­ћај­ног ко­лап­са.

За ве­ћи­ну при­сут­них „Вуд­сток” је био пре­лом­ни тре­ну­так и вр­ху­нац по­кре­та „де­ца цве­ћа” ше­зде­се­тих. Не­ки су се ва­ља­ли у бла­ту, дру­ги ну­ди­ра­ли, тре­ћи ужи­ва­ли у „ле­ту љу­ба­ви” или му­зи­ци, не­ки су кон­зу­ми­ра­ли раз­ли­чи­те нар­ко­ти­ке, а не­ки су „Вуд­сток” схва­ти­ли као је­дан ве­ли­ки и нео­би­чан ан­ти­рат­ни про­тест.

(/slika2)Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да се фе­сти­вал одр­жа­вао док је тра­јао рат у Ви­јет­на­му и док је у Аме­ри­ци још увек би­ло про­бле­ма са ра­сном не­тр­пе­љи­во­шћу. Баш за­то су уче­сни­ци фе­сти­ва­ла вр­ло бр­зо схва­ти­ли да „Вуд­сток” по­при­ма мно­го ду­бље зна­че­ње. То ме­ста­шце по­ста­ло је не­ка вр­ста сим­бо­ла све­га што је дру­га­чи­је – и сло­бо­де, пре све­га. А са но­во­про­на­ђе­ном сло­бо­дом и иде­а­ли­ма до­шла је и дро­га и сло­бод­на љу­бав.

По за­вр­шет­ку фе­сти­ва­ла, Макс Јас­гур, вла­сник фар­ме на ко­јој је „Вуд­сток” одр­жан, ре­као је да је то био три­јумф ми­ра и љу­ба­ви.

– По угле­ду на „Вуд­сток”, мо­же­мо да ре­ши­мо све про­бле­ме у Аме­ри­ци са на­дом у бо­љу и мир­ни­ју бу­дућ­ност.

А Деј­вид Кро­зби, је­дан од уче­сни­ка фе­сти­ва­ла, ре­као је јед­ном при­ли­ком:

– Ка­да смо до­шли та­мо, схва­ти­ли смо да је то мно­го ве­ће не­го што смо мо­гли да за­ми­сли­мо. Та­ко не­што се ни­ка­да до тад ни­је де­си­ло. Опи­са­ти „Вуд­сток” као „биг бенг” је сја­јан и ап­со­лут­но та­чан опис.

И му­зи­чар Сан­та­на се при­се­ћао свог на­сту­па на овом фе­сти­ва­лу:

– Би­ло је не­ве­ро­ват­но. Ни­ка­да не­ћу за­бо­ра­ви­ти ка­ко је до­бро зву­ча­ла му­зи­ка ко­ја се од­би­ја­ла о те­ла свих при­сут­них на по­љу.

Или, ка­ко је јед­ном из­ја­вио је­дан од ор­га­ни­за­то­ра фе­сти­ва­ла: „Цео свет нас је по­сма­трао и има­ли смо шан­су да по­ка­же­мо сви­ма ка­ко би би­ло ка­да би­смо ми пре­у­зе­ли ствар у сво­је ру­ке на овој пла­не­ти.”

Је­ле­на Ко­при­ви­ца