Уторак, 23.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Криза срушила снове

Криза срушила снове
Први „Вудсток”, 1969. године, привукао је неочекиван број посетилаца

У су­бо­ту се на­вр­ша­ва зна­чај­на го­ди­шњи­ца– че­ти­ри де­це­ни­је ка­ко је по­чео фе­сти­вал за ко­ји рет­ко ко не зна, ко­јој год ге­не­ра­ци­ји да при­па­да.

У пи­та­њу је, на­рав­но, „Вуд­сток”. Мајкл Ленг, је­дан од глав­них „кри­ва­ца” што је овај ле­ген­дар­ни фе­сти­вал уоп­ште одр­жан пре 40 го­ди­на, имао је ам­би­ци­о­зан план – же­лео је да ову го­ди­шњи­цу обе­ле­жи но­вим „Вуд­сто­ком”.

Ме­ђу­тим, ка­ко ствар­ност че­сто ру­ши сно­ве, та­ко се де­си­ло и са ње­го­вим сном о но­вом „Вуд­сто­ку”.

Имао је иде­ју да оку­пи све пре­жи­ве­ле уче­сни­ке овог до­га­ђа­ја из 1969. го­ди­не, као и не­ке од нај­ак­ту­ел­ни­јих му­зич­ких зве­зда да­на­шњи­це.

За овај по­ду­хват, ме­ђу­тим, тре­ба­ло му је де­сет ми­ли­о­на до­ла­ра. Али, у вре­ме кри­зе моћ­ни спон­зо­ри, ко­ји би обез­бе­ди­ли но­вац, ни­су се ода­зва­ли и он је про­шле не­де­ље са­оп­штио да од обе­ле­жа­ва­ња че­ти­ри де­це­ни­је „Вуд­сто­ка” не­ма ни­шта.

Од 15. до 18. ав­гу­ста да­ле­ке 1969. го­ди­не на се­о­ској фар­ми у Бе­те­лу, у др­жа­ви Њу­јорк, одр­жан је фе­сти­вал ко­ји је у му­зич­кој исто­ри­ји остао за­пи­сан као је­дан од нај­зна­чај­ни­јих до­га­ђа­ја ика­да одр­жа­них. Ма­га­зин „Ро­линг­сто­ун” увр­стио је „Вуд­сток” на ли­сту 50 до­га­ђа­ја ко­ји су про­ме­ни­ли ро­кен­рол.

Тог ле­та 1969. го­ди­не ви­ше од 30 из­во­ђа­ча на­сту­пи­ло је пред го­то­во по­ла ми­ли­о­на по­се­ти­ла­ца. О зна­ча­ју ове ма­ни­фе­ста­ци­је и но­стал­ги­ји за „Вуд­сто­ком” до­вољ­но го­во­ри по­да­так да је сни­мље­но ви­ше до­ку­мен­тар­них фил­мо­ва, на­пи­са­но не­ко­ли­ко књи­га, пе­са­ма, на­пра­вље­но мно­го из­ло­жби, а тек­сто­ве ко­ји из го­ди­не у го­ди­ну из­ла­зе у свет­ској штам­пи да и не на­бра­ја­мо.

Ско­ро по­ла ми­ли­о­на љу­ди ко­ји су се то­ком три, од­но­сно че­ти­ри да­на сли­ли у ма­ло ме­сто Бе­тел, са све­га 3.000 ста­нов­ни­ка, на фар­му Мак­са Јас­гу­ра, има­ло је при­ли­ку да на јед­ном ме­сту ви­ди и чу­је ле­ген­дар­не на­сту­пе Џо­ан Без, „Blood, Swe­at and Te­ars”, Џоа Ко­ке­ра, „Cre­e­den­ce Cle­ar­wa­ter Re­vi­val”, „Crosby, Stills and Nash and Young”, „Gra­te­ful Dead”, Ар­лоа Га­три­ја, Ти­ма Хар­ди­на, Ри­чи­ја Хеј­вен­са, Џи­ми­ја Хен­дрик­са, „Jef­fer­son Air­pla­ne”, Џе­нис Џо­плин, Сан­та­ну, Џо­на Се­ба­сти­ја­на, Ра­ви­ја Шан­ка­ра, са­став „Sly and the Fa­mily Sto­ne”, „Ten Years Af­ter”, „Ху”, Џо­ни­ја Вин­те­ра…

А ка­ко је све по­че­ло? Че­ти­ри чо­ве­ка – Мајкл Ленг, Џон Ро­бертс, Џо­ел Ро­зен­ман и Ар­ти Кор­нфилд, од­го­вор­ни су за одр­жа­ва­ње „Вуд­сто­ка”. Они су има­ли иде­ју да на тај на­чин про­фи­ти­ра­ју. Иако је пр­во­бит­но би­ло за­ми­шље­но да се на­пла­ћу­ју кар­те, убр­зо је ор­га­ни­за­то­ри­ма по­ста­ло ја­сно да ће до­га­ђај при­ву­ћи да­ле­ко ви­ше љу­ди од оче­ки­ва­ног бро­ја и „Вуд­сток” је пре­ра­стао у ма­сов­ни бес­плат­ни фе­сти­вал. Ка­да је на сто­ти­не хи­ља­да љу­ди кре­ну­ло ка Бе­те­лу, до­шло је до не­за­пам­ће­ног са­о­бра­ћај­ног ко­лап­са.

За ве­ћи­ну при­сут­них „Вуд­сток” је био пре­лом­ни тре­ну­так и вр­ху­нац по­кре­та „де­ца цве­ћа” ше­зде­се­тих. Не­ки су се ва­ља­ли у бла­ту, дру­ги ну­ди­ра­ли, тре­ћи ужи­ва­ли у „ле­ту љу­ба­ви” или му­зи­ци, не­ки су кон­зу­ми­ра­ли раз­ли­чи­те нар­ко­ти­ке, а не­ки су „Вуд­сток” схва­ти­ли као је­дан ве­ли­ки и нео­би­чан ан­ти­рат­ни про­тест.

(/slika2)Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да се фе­сти­вал одр­жа­вао док је тра­јао рат у Ви­јет­на­му и док је у Аме­ри­ци још увек би­ло про­бле­ма са ра­сном не­тр­пе­љи­во­шћу. Баш за­то су уче­сни­ци фе­сти­ва­ла вр­ло бр­зо схва­ти­ли да „Вуд­сток” по­при­ма мно­го ду­бље зна­че­ње. То ме­ста­шце по­ста­ло је не­ка вр­ста сим­бо­ла све­га што је дру­га­чи­је – и сло­бо­де, пре све­га. А са но­во­про­на­ђе­ном сло­бо­дом и иде­а­ли­ма до­шла је и дро­га и сло­бод­на љу­бав.

По за­вр­шет­ку фе­сти­ва­ла, Макс Јас­гур, вла­сник фар­ме на ко­јој је „Вуд­сток” одр­жан, ре­као је да је то био три­јумф ми­ра и љу­ба­ви.

– По угле­ду на „Вуд­сток”, мо­же­мо да ре­ши­мо све про­бле­ме у Аме­ри­ци са на­дом у бо­љу и мир­ни­ју бу­дућ­ност.

А Деј­вид Кро­зби, је­дан од уче­сни­ка фе­сти­ва­ла, ре­као је јед­ном при­ли­ком:

– Ка­да смо до­шли та­мо, схва­ти­ли смо да је то мно­го ве­ће не­го што смо мо­гли да за­ми­сли­мо. Та­ко не­што се ни­ка­да до тад ни­је де­си­ло. Опи­са­ти „Вуд­сток” као „биг бенг” је сја­јан и ап­со­лут­но та­чан опис.

И му­зи­чар Сан­та­на се при­се­ћао свог на­сту­па на овом фе­сти­ва­лу:

– Би­ло је не­ве­ро­ват­но. Ни­ка­да не­ћу за­бо­ра­ви­ти ка­ко је до­бро зву­ча­ла му­зи­ка ко­ја се од­би­ја­ла о те­ла свих при­сут­них на по­љу.

Или, ка­ко је јед­ном из­ја­вио је­дан од ор­га­ни­за­то­ра фе­сти­ва­ла: „Цео свет нас је по­сма­трао и има­ли смо шан­су да по­ка­же­мо сви­ма ка­ко би би­ло ка­да би­смо ми пре­у­зе­ли ствар у сво­је ру­ке на овој пла­не­ти.”

Је­ле­на Ко­при­ви­ца

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.