Не, али ја мислим…

На телевизији су нам једном, у једној емисији која се бавила саветовањем популације о неким позитивним методама и аспектима живота, скренули пажњу да се веома често укључујемо у разговор са речју „НЕ, видите, ја мислим...“ И, добро, кад се стварно не слажемо са предходником, то би било логично, али и кад настављамо заједничку тему, слажемо се у суштини, почињемо са НЕ! Зашто не? Шта је НЕ, нека узречица?

Не, пазите, али...ако се добро сећам, објаснили су то НЕ, као лагану кочницу у комуникацији на једном плану, готово неприметни застој, али као нешто што је веома „моћно“ јер пресеца енергетски проток у комуникацији, што не прија и изазива прављење ограде, која подстиче одвојеност у мисленим и другим слојевима..

Не, али с друге стране...Једно НЕ, скреће пажњу на говорника, хеј, па тај баја увиђа целу ситуацију и сагледава је и има неко своје оригинално виђење, да послушамо,или, пази га ал’ је храбар, гле сад па Не? Шта ли ће овај сад да изложи?

НЕ ти даје позицију да си јако паметан, да имаш решење и да га имаш само ти!!

НЕ те промовише,НЕ постаје твој ПР, то твоје јасно и гласно НЕ, постаје твоја најбоља реклама!

Шта ћеш више? Мало ли је? Тако се вероватно НЕ прихватило, с обзиром на такву позитивност, да људи користе НЕ, за сваки случај, да се ограде и...

Не, али ја мислим...немогуће је да се не можемо сложити ни са једним ставом предходног говорника, немогуће је да ни једна мисао његова не може да се настави, издвоји и развије у нешто, буде мали али ипак почетак неке твоје генијалне линије?

Не, али, пазите...то би значило рећи ДА, надовезао бих се,и то стручњаци саветују, да би се градио заједнички колективни дух, али то нас чини „млакоњама“, као да немамо своје мишљење, већ се само надовезујемо и постајемо једно, једномишљеници, једно...

Не, видите...НЕ ипак чини да буде тесно, клаустрофобично...Кроз историју су многи научници и уметници покушавали да разбију тај уски рационални поглед на свет, једносмерни, субјективни и бежали у надреализам, кубизам, „изам“, бежећи од окошталог, устаљеног бацали се слободно у наслућивање себе и света...ширили границе..

Не... многи су желели да буду „као деца“ јер је деци урођена радозналост, отвореност, запитаност..

НЕ... али морамо бити свесни да програмирање страха, због којег касније и настаје НЕ, могу започети мајке, баке или било ко ко стрепи и претерано је опрезан ,“Не прилази“, „Не пењи се, пашћеш, ено бата пао, ено сека сломила врат!“ „Не можеш ти то, килав си, знаш да си килав“...настаје утеловљење трауме и закоченост изазвана страхом...

Ма, молим вас, наравно да НЕ... НЕ је веома потребно, негација је веома важна у развоју, НЕ наравно изражава идентитет, почетак тог процеса код деце..

И ТАКО НЕ, НЕ, НЕЕ...Да ли смо се ми то мало „извитоперили“ („из не то перили“)?

Чула сам причу о младој запосленој девојци која је почела да осећа неке тегобе, промене, лоше се осећала, отишла је до лекара и установио јој је хормонски поремећај и установио је да је узнемирена па јој је успут дао и бромазепан. Али девојка не пије лекове осећа и даље проблеме, са желудцем, повраћа, мука јој је. Констатују бактерију и почетак чира, али девојка и даље сумња у дијагнозу, не узима лекове, није јој добро и тражи даље помоћ, смршала је, више ништа не једе и поново одлази на ултразвук стомака, при коме доктор одскочи високо из столице.

Девојка је трудна, већ трећи месец, и наравно то ново биће има срце које наравно куца, и то тако јако и недвосмислено да би могли да схвате, да прихвате и доктор и будућа мама, после дугог бесмисленог лутања по разним аномалијама и болестима.

Да ли смо сувише у лошем па нам нешто лепо не пада напамет? Чула сам да се то дешава и у Америци, не мислим само на ово поднебље. Чак постоји и документарац “Нисам знала да сам трудна“!

Веома необично!

Можда то НЕ и није тако позитивно, можда да пробамо са ДА?