Лубурићева линија живота

Ка­да је ру­мун­ски гра­ђа­нин Мом­чи­ло Лу­бу­рић не­дав­но, на про­сла­ви јед­ног од сво­јих мно­го­број­них ро­ђен­да­на, по­чео да са­би­ра ка­ква је би­ла ње­го­ва ли­ни­ја жи­во­та, до­шао је до вр­ло за­ни­мљи­вих ре­зул­та­та. Ево украт­ко ка­ко је то из­гле­да­ло.

Уче­ство­вао је у НОП-у у Ср­би­ји, у иле­га­ли. У вре­ме Ин­фор­мби­роа, 1948. опре­де­лио се про­тив Ти­та и био је при­ну­ђен да пре­пли­ва Ду­нав и да се скло­ни у Ру­му­ни­ју. Ме­ђу­тим, ов­де је био свр­стан у „сум­њи­ве”, не­по­у­зда­не, јер се у еми­гра­ци­ји по­ја­вио и ње­гов нај­ста­ри­ји брат Ра­де, са же­ном Зо­ром, та­ко­ђе „сум­њи­вом”.

Као „сум­њи­ва ли­ца”, ово је озна­ка Се­ку­ри­та­тее, њих дво­ји­ца и сна­ха на­шли су се у за­тво­ру у Бу­ку­ре­шту. Ра­ди­ла су се сва­ко­ја­ка „па­ко­ва­ња” и до­ста­вља­ња. По­сле то­га Лу­бу­ри­ћи ни­су „ко­ри­шће­ни у по­ли­тич­ке свр­хе, али ни­су би­ли при­мље­ни ни у ре­до­ве Ру­мун­ске ко­му­ни­стич­ке пар­ти­је”.

У исто вре­ме тре­ћи брат Ср­ба је на Го­лом ото­ку. На Мом­чи­ла Лу­бу­ри­ћа се та­да по­ли­тич­ки и ка­дров­ски стал­но по­пре­ко гле­да­ло.

У тим усло­ви­ма он за­вр­ша­ва сту­ди­је пра­ва. Ди­пло­ми­рао је и остао да ра­ди као аси­стент на фа­кул­те­ту. За­тим је док­то­ри­рао и до­гу­рао до ти­ту­ле ре­дов­ног про­фе­со­ра.

По­сле ан­ти­ча­у­ше­ску­ов­ске ре­во­лу­ци­је де­цем­бра 1989. и пен­зи­о­ни­са­ња, Мом­чи­ло осни­ва у Бу­ку­ре­шту При­ват­ни хри­шћан­ски уни­вер­зи­тет „Ди­ми­три­је Кан­те­мир” и по­ста­је ње­гов пр­ви рек­тор, а ка­сни­је и пред­сед­ник.

Ту до­жи­вља­ва пу­ну афир­ма­ци­ју, јер је ње­гов уни­вер­зи­тет по­стао је­дан од нај­тра­же­ни­јих у зе­мљи. Лу­бу­рић је иза­бран је за пред­сед­ни­ка Удру­же­ња при­ват­них уни­вер­зи­те­та. По­стао је ве­о­ма углед­на лич­ност.

Био је је­дан од чла­но­ва де­ле­га­ци­је ко­ју је пред­во­дио пред­сед­ник Јон Или­је­ску при­ли­ком по­се­те Бе­о­гра­ду ја­ну­а­ра 2004.

Око 25.000 хи­ља­да сту­де­на­та, ко­ли­ко да­нас има ње­гов уни­вер­зи­тет у Бу­ку­ре­шту, са фи­ли­ја­ла­ма у Клу­жу, Пло­е­шти­ју, Те­ми­шва­ру и Кон­стан­ци, пре­ко ин­тер­ног ТВ ка­на­ла оба­ве­ште­но је да је пред­сед­ник Ср­би­је Та­дић мар­та ове го­ди­не до­био ти­ту­лу по­ча­сног док­то­ра овог уни­вер­зи­те­та.

На сај­ту уни­вер­зи­те­та мо­же се ви­де­ти не­до­вр­ше­на кон­струк­ци­ја тро­спрат­не згра­де од ви­ше хи­ља­да ква­драт­них ме­та­ра с кра­ја осам­де­се­тих на­ме­ње­не пи­ја­ци ко­ју Лу­бу­рич от­ку­пљу­је од др­жа­ве, узи­ма кре­дит и, „ка­мен по ка­мен” уз струч­ни над­зор ар­хи­те­ка­та, гра­ди је­дан од нај­мо­дер­ни­јих уни­вер­зи­те­та у овом де­лу Евро­пе.

Из­ба­цио је по­ли­ти­ку са свог уни­вер­зи­те­та, али је по­ред про­сто­ра за бо­го­слу­же­ње отво­рио и ка­фе „Ку­ки бар” по свом оми­ље­ном псу ти­па Ле­си, ко­га су сту­ден­ти при­хва­ти­ли као ме­зим­ца и ма­ско­ту сво­је шко­ле. Ам­ба­са­дор Ру­му­ни­је у Бе­о­гра­ду Јон Ма­ко­веј с по­но­сом ис­ти­че да је био сту­дент „Ку­ки ба­ра”.

Ру­мун­ски гра­ђа­нин Мом­чи­ло Лу­бу­рич, на по­ме­ну­том ро­ђен­да­ну, јет­ко је ре­као: „Не же­лим не­ку сла­ву или да ме не­ко хва­ли, то ме је про­шло, али ми­слим да би би­ло до­бро да у Ср­би­ји, где ма­ло по­зна­ју Ру­му­ни­ју, ви­де ка­ко ов­де функ­ци­о­ни­шу при­ват­ни уни­вер­зи­те­ти и ка­ко из­гле­да је­дан ко­ји сма­тра­ју нај­бо­љим, ко­ји је са јед­ним Ср­би­ном на че­лу. Ина­че, у Ср­би­ји има ма­ло њих од мо­јих ко­ји мо­гу да се ра­ду­ју то­ме…”

но­ви­нар