Непоновљива визионарска моћ

Јед­но од нај­звуч­ни­јих име­на ово­го­ди­шњег Ин­тер­на­ци­о­нал­ног џез фе­сти­ва­ла „Ни­швил” сва­ка­ко је и са­став „Мин­гус дај­на­сти”.

Овај спе­ци­фич­ни про­је­кат уз „Мин­гус биг бенд” и „Мин­гус ор­ке­стра” већ ду­ги низ го­ди­на пред­ста­вља сво­је­вр­сно му­зич­ко на­сле­ђе јед­ног од нај­ве­ћих џез ауто­ра свих вре­ме­на – Чар­лса Мин­гу­са.

Кроз „Мин­гус дај­на­сти” про­шли су не­ки од нај­пер­спек­тив­ни­јих му­зи­ча­ра сред­ње и но­ви­је ге­не­ра­ци­је. Ак­ту­ел­на по­ста­ва у са­ста­ву Ку­ум­ба Френк Леј­си (тром­бон), Вејн Еско­фе­ри (те­нор сак­со­фон), Марк Грос (алт сак­со­фон), Алекс Си­пја­гин (тру­ба), Бо­рис Ко­злов (бас), Ен­то­ни Вон­си (кла­вир) и До­налд Едвардс (буб­ње­ви) пред­ста­ви­ла се си­ноћ пу­бли­ци у Ни­шу, а бе­о­град­ска пу­бли­ка има­ће при­ли­ке да их чу­је су­тра у „Са­ва цен­тру” у окви­ру кон­цер­та „Ни­швил у Бе­о­гра­ду”.

Са чла­но­ви­ма овог са­ста­ва по­раз­го­ва­ра­ли смо на Аеро­дро­му „Ни­ко­ла Те­сла”.

Упр­кос ду­го­трај­ном ле­ту ко­ји је био иза њих, умо­ру, број­ним оба­ве­за­ма и крат­ким вре­мен­ским ро­ко­ви­ма, Френк Леј­си и еки­па по­ка­за­ли су да су про­фе­си­о­нал­ци и ван би­не.

На оп­шту вре­ву и пут­нич­ку жур­бу за­бо­ра­ви­ли смо бар на по­ла са­та за­хва­љу­ју­ћи не­фор­мал­ној ат­мос­фе­ри уз раз­го­вор ко­јим је до­ми­ни­ра­ла не­пре­су­шна те­ма: му­зи­ка, лик и де­ло ма­е­страл­ног Чар­лса Мин­гу­са.

Чла­но­ви са­ста­ва „Мин­гус дај­на­сти” ка­жу да им је част што су део ова­ко углед­ног про­јек­та и да су све­сни да љу­ди на њи­хо­вим на­сту­пи­ма са пра­вом оче­ку­ју пу­но, јер љу­би­те­љи Чар­лса Мин­гу­са ва­же за ис­тан­ча­не му­зич­ке сла­до­ку­сце. До­да­ју и да не по­сто­ји по­се­бан кри­те­ри­јум по ко­јем не­ки вр­стан му­зи­чар мо­же по­ста­ти члан „Мин­гус дај­на­сти­ја”.

– За­и­ста, не по­сто­ји ни­ка­кав од­ре­ђе­ни кри­те­ри­јум. Ако га и има, он­да је то до­бро по­зна­ва­ње жи­во­та и де­ла Чар­лса Мин­гу­са и спо­соб­ност да се ње­го­ва му­зи­ка из­не­се на пра­ви на­чин.

Ка­ко укло­пи­ти се­дам раз­ли­чи­тих ин­ди­ви­дуа у јед­ну ком­пакт­ну це­ли­ну?

– Сва­ко од нас има не­што по­себ­но, на­чин на ко­ји до­жи­вља­ва­мо и из­во­ди­мо му­зи­ку. Док је Мин­гус био жив, и он је на сли­чан на­чин би­рао му­зи­ча­ре са ко­ји­ма је са­ра­ђи­вао. Та ша­ро­ли­кост тем­пе­ра­мен­та, уку­са и ста­ва, ако је уком­по­но­ва­на на пра­ви на­чин, мо­же да бу­де не­што нај­бо­ље, не­што што сва­ки са­став мо­же да по­же­ли.

А ко­ли­ко вам по­ма­же и аспе­кат ин­тер­на­ци­о­нал­не ша­ро­ли­ко­сти бен­да (пе­то­ри­ца Аме­ри­ка­на­ца и дво­ји­ца Ру­са)?

– То је је­дан од на­ших аду­та, на­рав­но, му­зи­ка и на­ше сви­рач­ко уме­ће је нај­ја­чи адут ко­ји има­мо. Ин­тер­на­ци­о­нал­ност је не­што што је увек би­ло ко­ри­сно у му­зи­ци, и у умет­но­сти уоп­ште. Свест о ин­тер­на­ци­о­нал­ном је не­што што је до­при­не­ло ви­зи­о­нар­ству Чар­лса Мин­гу­са. Од умет­ни­ка та­ко ве­ли­ког ка­ли­бра и ни­је се мо­гло ни­шта дру­го оче­ки­ва­ти. Имај­те у ви­ду да је Чар­лсов ан­ти­ра­си­стич­ки став из­гра­ђен не са­мо за­хва­љу­ју­ћи ње­го­вом ин­тер­на­ци­о­нал­ном по­ре­клу, већ и за­хва­љу­ју­ћи ње­го­вом космпо­лит­ском ду­ху. Он ни­је био са­мо је­дан у ни­зу ак­ти­ви­ста за пра­ва љу­ди обо­је­не ко­же, већ мно­го, мно­го ви­ше од то­га.

Сма­тра­те ли (из­ме­ђу оста­лог и на свом при­ме­ру) да је и џез до­жи­вео „по­сле­ди­це” гло­ба­ли­за­ци­је, на­да­мо се у по­зи­тив­ном сми­слу те ре­чи?

– Као и у све­му, гло­ба­ли­за­ци­ја има сво­јих до­брих и ло­ших стра­на. До­бра је та што се на овај и дру­ге му­зич­ке жан­ро­ве гле­да из мно­го ви­ше угло­ва. Пре пе­де­сет, ше­зде­сет го­ди­на џез је био ви­ше те­ри­то­ри­јал­но оме­ђен, а да­нас Ру­си сви­ра­ју у Аме­ри­ци, Шве­ђа­ни у Фран­цу­ској... Са дру­ге стра­не, гло­ба­ли­за­ци­ја бри­ше ја­сне гра­ни­це и стан­дар­де ко­ји су по­ста­вља­ни го­ди­на­ма, де­це­ни­ја­ма, и да­нас се мно­го то­га мо­же на­зва­ти џе­зом.

О Мин­гу­су се мно­го то­га зна, али о ње­му ипак нај­ви­ше го­во­ри ње­го­ва му­зи­ка. Ка­ко га ви, ко­ји про­сле­ђу­је­те ње­го­во за­ве­шта­ње, до­жи­вља­ва­те са дис­тан­це од три­де­сет го­ди­на?

(/slika2)– По­ре­ђе­ња су не­за­хвал­на, али Мин­гус је сва­ка­ко је­дан од нај­у­ти­цај­ни­јих и нај­ве­ћих умет­ни­ка у џез му­зи­ци свих вре­ме­на, ако не и нај­ве­ћи.

Сти­че се ути­сак да се ра­ни­је кон­крет­ни­је мо­гло раз­лу­чи­ти „ко је ко” у све­ту џе­за. По­сто­је ли да­нас име­на ко­ја би по ва­ма, услов­но ре­че­но, мо­гла би­ти но­ви Чарлс Мин­гус?

– Има пу­но мла­дих, сјај­них љу­ди, вр­сних му­зи­ча­ра. Ка­ко вре­ме бу­де од­ми­ца­ло до­ла­зи­ће но­ве ге­не­ра­ци­је, ве­ли­ки умет­ни­ци ко­ји ће оста­ви­ти траг. Ипак, Чарлс је био је­дин­ствен. Баш као што је то, на при­мер, био Мајлс Деј­вис или Џон Кол­трејн. Ипак, сма­тра­мо да се ни­кад не­ће по­ја­ви­ти но­ви Мин­гус, но­ви Деј­вис, но­ви Кол­трејн. Они и љу­ди по­пут њих су је­дин­стве­ни и та­кви ће и оста­ти за­у­век. Њи­хо­ва је­дин­стве­ност би­ла је по­зна­та и то­ком њи­хо­вог жи­во­та, а још ви­ше по­сле њи­хо­ве смр­ти.

Зар је по­треб­но да не­ко умре да би ши­ра јав­ност схва­ти­ла ње­го­ву ве­ли­чи­ну?

– Од­лич­на кон­ста­та­ци­ја, на­жа­лост, из­гле­да да је та­ко. То сви при­ме­ћу­је­мо. Та­ко је би­ло то­ком исто­ри­је, то­ком це­лог про­шлог ве­ка, та­ко је и да­нас. Иако су га во­ле­ли и за жи­во­та, Чар­лсо­ва ге­ни­јал­ност је у нај­ве­ћој ме­ри „ис­пли­ва­ла”, на­жа­лост, тек по­сле ње­го­ве смр­ти. Ево, по­след­њих не­ко­ли­ко не­де­ља исто се до­га­ђа и са Мај­клом Џек­со­ном. За­то се че­шће тре­ба при­се­ти­ти из­ре­ке „Why do we only gi­ve cre­dit to the per­son whi­le he is dead? Why don`t we gi­ve a cre­dit to the li­ving in­stead? ” (За­што по­шту­је­мо са­мо мр­тве? За­што, за про­ме­ну, не по­шту­је­мо ма­ло и жи­ве?)

Пу­бли­ка се раз­ли­ку­је од зе­мље до зе­мље, ре­ги­о­на до ре­ги­о­на. Ка­ко се са њом „про­на­ла­зи­те” у раз­ли­чи­тим мо­мен­ти­ма?

– Јед­но је си­гур­но: му­зи­ку во­ле сви. To ни­је са­мо пи­та­ње жан­ра. Му­зи­ку во­ли го­то­во сва­ки чо­век, без об­зи­ра на то да ли је му­зич­ки обра­зо­ван или не. Му­зи­ку во­ле жи­во­ти­ње, ин­сек­ти, чак и биљ­ке. Та­ко да је од­го­вор ве­о­ма јед­но­ста­ван. На на­шим на­сту­пи­ма јед­но­став­но иза­ђе­мо и сви­ра­мо нај­бо­ље што уме­мо, а до­бра по­врат­на ре­ак­ци­ја рет­ко мо­же да из­о­ста­не.

Прет­по­ста­вљам да слич­ну ре­ак­ци­ју оче­ку­је­те и од кон­це­ра­та у Ср­би­ји?

– О, да. Сви­ра­ли смо не­бро­је­но пу­но кон­це­ра­та и без ла­жне скром­но­сти мо­же­мо да ка­же­мо да је џез пу­бли­ка у овом де­лу Евро­пе јед­на од нај­за­хвал­ни­јих и нај­о­бра­зо­ва­ни­јих. За­то су нам ови на­сту­пи у Ср­би­ји до­да­тан мо­тив. Же­ли­мо да део Чар­лсо­вог ду­ха и ма­ги­ју ње­го­ве му­зи­ке по­де­ли­мо са љу­ди­ма са ових про­сто­ра.

Адри­јан Чо­ла­ко­вић