Таг: албахари

Не знам да ли се то мени само причињава или стјуардесе доиста постају старије? Или, можда, само ја старим, па ми се чини да су и други приморани на то? Окрени-обрни, реч је о старењу, а почетак старења је и почетак грчевите борбе за опстанак. Та борба је лепа за око само када је сниме врхунски сниматељи неког телевизијског канала за призоре из животињског света. Гледана стварним оком, та борба...

Неке људе памтимо по њиховом изгледу, друге по ономе што су рекли, треће по ономе што су урадили, а неке памтимо по томе што их нисмо упамтили. Њихова имена су нам увек на врху језика, али никако да их изговоримо. Речи нас изневеравају и све се претвара у неразговетно муцање које уништава говор и претвара речи у звучне слагалице. Непријатне ситуације настају у тренутку када сретнемо те људе на...

Откако су компјутери постали центар света у животу великог броја људи, сматрао сам да они не представљају опасност за писану реч, јер користе свима, од особа које ујутру пију кафу и читају вести из електронских издања новина до усамљеног, изолованог писца који само жели да се што дубље увуче у свој нови рукопис, сакривен у меморији његовог лаптопа.. Све то делује као лепа мешавина читања и...

После одлуке о томе да плато испред Дома омладине у Београду буде назван по изванредном рок-музичару Милану Младеновићу, слутим да нам се сада отварају невероватне могућности, бар када је реч о нашим настојањима да сачувамо успомену на људе који су допринели да Београд буде оно што јесте. После Милановог платоа, сасвим је лако замислити, на пример, Бајагин ћошак – то је онај ћошак на којем је...

Ових дана сви су говорили и писали о Гагарину, а ја се присећам Лајке, првог живог створа који је кружио око Земље и, наравно, прве жртве у свемиру. Сви смо тада, чини ми се, били заљубљени у тог пса, мешанца, којег су шинтери ухватили на улици у Москви, а совјетски научници прихватили као озбиљног кандидата за лет у свемир. Наиме, рекли су они, пас који је у стању да преживи московску зиму на...

Када сам био дечак, нисам веровао у пословице и мудре изреке. Данас, када године све брже пролазе, увиђам да сам погрешио. Знам да су жалопојке типа „да сам то раније знао, све би било другачије” потпуно непотребне, јер је прошлост непроменљива, али ипак се понекад упитам шта сам све могао да избегнем у животу да сам пажљивије слушао савете тих есенција човековог искуства. На пример, на свим...

Бројеви су невероватни и готово да су непојмљиви, јер не можемо ни са чим да их упоредимо. Већ први податак звучи невероватно – да је прошле године у свету послато сто седам трилиона електронских порука, односно двеста деведесет четири милијарде дневно. Покушавам данима да замислим ту количину текста и информација, али то ми уопште не полази за руком. Међутим, оно што је најстрашније у томе...

После сваке посете Београду, ма колико она била кратка или дугачка, настојим да напишем неколико реченица које би, по мом уверењу, најуспешније приказале моја осећања и увиде, али и дале сажет приказ ситуације у којем се Београд (и цела Србија, наравно) сада налази. Листове папира на којима то бележим чувам у кутији од ципела, поређане хронолошким редом и стиснуте малим металним штипаљкама....

Како године одмичу, све лепши и све чудеснији постаје ми свет. Имам на уму, рецимо, савршену структуру руже и тајанствени лавиринт пресеченог нара. Сатима бих могао да уживам у њиховом савршенству. Или у компактности орахове љуске, у навојима главице лука. Како јадно, у поређењу с њима, делују „бука и бес“ људске егзистенције! Да, Шекспир је био у праву: живот јесте једно „величанствено ништа“,...

Недавна вест да је четрдесет америчких милијардера обећало да ће оставити половину свог иметка у добротворне сврхе подсетила ме је на једну стару изреку која каже: „Постоје три начина да се продужи нечије постојање на земљи – да се напише књига, да се засади дрво и да се постане родитељ, односно да добијете дете”. Неки кажу да је то кинеска изрека, неки је приписују другим традицијама, али то...