Таг: цане

Како разумети ово време у којем живимо? Шта нам се дешава? Ко ће да схвати људе и то што они раде себи и другима. Како ово време осећати као своје када се видимо као паразити стварности, карикатуре ускогруде свакидашњице? Где смо у овој игри убеђивања где се људи силином фраза убијају у појам. Наша чврстина је порозна и поразна, а то се огледа у тренутку кад треба да станемо на црту линији...

Кажу да се човек учи док је жив. Да ли ми уопште живимо док пролонгирамо своју смрт? Да ли уопште можемо нешто да научимо док се грчимо да и ово мало што знамо не изгубимо? Човек у свом извитоперењу због околности у којима живи, због мисли којима робује и поступцима којима се диви,осећа се тесно у калупу који је сам себи створио, зато воли да оде негде далеко, да сам себе смири, да буде други...

Нико још није успео да побегне од истине своје, која нас као сенка прати у стопу. А истина је да нисмо оно што смо некада били, да смо се потрошили и променили. Опсена нас држи у власти, не можеш јој ништа јер не знаш шта хоћеш, у земљи где се сви стално љубе, а где нико никог не воли. Ћутке лепим корак на корак, бурну реакцију у себи трпим, последњу снагу из себе извлачим да се поцепан...

Био сам на „отвореним вратима” код свог сина у његовој гимназији. Има 17 година и слабе оцене, али мислим да је фин момак. Свира гитару, има бенд и у пубертету је. Његова природа као и свих нас у тим годинама доживљава земљотрес. Формира се да буде свој. Развучен одједном на четири стране света открива живот. Дошао сам мало раније. Нисам први пут овде. Као бивши понављач бринем...

У ишчекивању лепшег времена чешкам се посред темена, чекам сунце и светло да ми буде лепо. Нешто се нећка време. Шта би још могло бити занимљиво у свеопштем расулу у ком живимо? Сви догађаји у скорој прошлости својом глупошћу изненађују све нас који смо навикли на свашта. Шта се дешава са нашом истином која нас једина зна и која чека да поприча са нама. У какофонији разлога ломи се у небројано...

Колико пута смо чули почетак неке приче која почиње са: „у поверењу... чуо сам”... „молим те ово је међу нама”... „немој ником да кажеш”... и све у том стилу. Између четири ока расправља се о судбинама,животима многих. Некад ми се чини да људи који стоје недалеко од мене, прислушкују више него што слушају оно што моје речи и покрети говоре. Као да памте сваку...

Празни дани јуришају на нас, празнина нас усисава својом хладноћом, боји нас, плашимо се себе. Утопљени у количину безобличја немамо идеју шта бисмо могли да урадимо, све нам је далеко и недостижно, безвољни смо, покрети су без снаге, неквалитетне мисли топе нам представу о будућности. Брижљиво негујемо сопствене илузије. Оправдавамо се туђим греховима. Тражимо сопствени заборав да бисмо лакше...

Да ли да се држим теме или да одмах кажем оно што тишти мене. Ради се о људима који су умрли, а које сам познавао ,дружио се са њима и сарађивао, и о оценама неких, о њиховим моралним квалитетима. То су људи који су се показали на муци језивих деведесетих. То је једна младост која није могла у сигурност лицемерног конформизма. Једна јадна младост која је платила пуну цену своје песме, која је...

Имаш ли нешто вредно због чега бринеш? До чега ти је стало? Шта је то што не даш другом, што је намењено само оном кога волиш? Како да живиш свој живот кад се у њему мешају многи туђи животи? Ко су сви људи који живе поред нас,ко смо ми живећи поред њих? Личим себи на псето које лаје на оно што му се од отетог даје. Престао сам да читам новине. Једино бацим око у пролазу на насловне страве....

Од када је моја ћерка ушла у мој живот,хтеоне хтео, враћам се у своје детињство вршећи паралелу са њеним и долазим до закључка да се суштински ништа није променило. Да је увек било неких људи којима је сметало да детињство одрасте без проблема. Прилике у којима сам ја одрастао наизглед су биле боље него сад. Друштво је било мирније и некако се сигурније живело. Повлађивано је нашим несташлуцима...