Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.45	103.07	102.76
126.6	127.36	126.98

27.02.2021 у 17:30

Олуја над Чикагом

Олуја се над Чикагом брзо се појави. Прикраде се тихо, попут дивље мачке и удари изненада, као убица из сенке. Испара небо силином божијег гнева. Сручи према земљи своје тешко бреме воде и орканског ветра, да би одмах после тога, једва чујно, нестала у даљини. Подне је. Седим у беспослици у кафеу „Бурбон". Унутра је неколико наших остарелих пензионера који од јутрос играју карте. Први су дошли у бирцуз, а из њега ће се последњи одвући. Ногу пред ногу, дубоко иза поноћи, вратиће се у своје опустеле домове. Тамо ће их чекати слике и успомене на њихове мртве супруге. Њихове давно обећане сени помоћи ће им да преживе још једну ноћ. Монотонију наруши човек одсечног хода, озбиљног, препланулог лица. Седа за празан сто у близини мене.

Мој живот у иностранству

20.02.2021 у 16:35

Бечка мустра Иво Андрић

У мом бечком комшилуку има једна турска пекара, која се зове „Диван”. У њој се продају они бели, као душа меки, свежи и врући сомуни али и разне кифле, баклаве, тулумбе и још доста тога за шта нутриционисти савременог кова тврде да треба избегавати у широким круговима. Мени то избегавање тешко пада, мада понекад и успем. Моји свакодневни путеви често воде поред „Дивана” па је тешко одолевати сваки дан. Ипак, понекад пређем на другу страну улице, за заварам поглед. Али, опет, преварим поглед а онда ме мирис намами. Бежећи од сомуна и кифли зевам у околне излоге одолевајући Турцима који су својим ђаконијама освајају свет. У том мом личном „косовском искушењу” да победим Турке, са маском на лицу која је добро прикрила мирисе из пекаре, уочио сам један дућан на другој страни улице

Мој живот у иностранству

12.02.2021 у 16:52

Завидим Норвежанима како славе Дан државности

Дан државности у Норвешкој је највећи празник, већи од Божића и Васкрса, већи од Рамазана и Дана победе. То је рођендан не само Норвешке као државе, већ свих њених становника. Не само држављана, већ и нас емиграната, избеглица и осталих. После четири године проведене овде и ја овај празник доживљавам и осећам као свој. И сваке године сам љубоморан на данашњи дан. Прослава Дана независности у Норвешкој (Фото Пиксабеј) Љубоморан сам на начин како га Норвежани поштују, осећају и прослављају. Сви су обучени у народне ношње, а они други, који не носе ношњу, носе свечана одела и хаљине. Дотерани су, весели и насмејани. На свакој тераси стана је застава, испред сваке куће је застава. По целом граду су приредбе, музика, смех, радост, младост. Фото

Мој живот у иностранству

05.02.2021 у 16:36

Липов лад у Отави

Стари Словени су обожавали Липу, свето словенско дрво. Приносили су јој жртве и под њом изводили обреде. Кад су би напуштали своју стару домовину, Словени су садили липе свуда где би се настанили верујући да ће их чувати од зла и урока. Тако су се и наши људи из бивше Југославије, који су после ратова деведесетих стигли у Канаду, традиционално повезали у већу заједницу. Породице сложно, без обзира на веру, годинама заједнички живе у Секвоја зградама, у Твајфорд улици у Отави, у Канади. Заједничко дружење започело је негде 2005. године када је Божидар Самарџић са породицом у овај кварт. На његову иницијативу направљена је прва клупа за разговор, где су људи после напорног рада у фирми, почели да долазе, разговарају и да се друже. Дружење под канадском липом (Фото

Мој живот у иностранству

29.01.2021 у 17:29

Ноћ у џунгли под заштитом шамана

Пукне нешто у човеку, преломи се у њему за трен и после не помажу ни молбе, ни извињења, ни сузе ни кајања. А још ако је склон лутању, онда само крене и пусти да му време покаже пут. И није му ни битно којим стазама гази. Тих последњих месеци пред одлазак седео сам на Нишавском кеју. Малене папириће претварао у авиончиће, бацао их а они су слетали и губили се у таласима Нишаве. У сваком је нека песма, нека мисао, неки стих. Давим оно најбоље у себи и гледам како ти авиночићи нестају у таласима. Помислио сам како би ваљало те стихове претворити у авионе, на крилима сваког од њих исписати имена разних градова, а онда их једног јутра убаци кроз њен прозор у собу, па је после водити по свету, од Русије преко Аустралије до Индонезије, Аргентине и Кариба. Проклети романтик у

Мој живот у иностранству

22.01.2021 у 18:11

Под маском сам најбоље зарађивао

Живот је циклус у безброј етапа, а моја три животна периода доста су симетрично распоређена. Овај најдужи, израелски, дефинитивно ће бити моја старост у којој се подносе сви завршни рачуни. Чак и они када су дјетињство и младост били изнад сваке друге потребе и интереса. Моја друга трећина је била прелијеп циркус у предворју раја, у чијем сам финишу преживио рат, а трећа је започела 1995. године на овом мом другом континенту где у јануару, уочи 67. рођендана, дочекујем и пензију. Предуго сам сањао неки омањи пријатан станчић, тамо у завичају у који ће ми, кад год им се прохтије, свраћати моја преостала родбина, пријатељи, унуци и дјеца... Али, нека смо ми само живи, здрави и чисте савјести. Макар и овдје, на овом мом другом континенту. И да можемо, ако ништа друго,

Мој живот у иностранству

16.01.2021 у 17:38

Једно јутро у Пекингу

Далида ме чека у БМЦ-у, морам да пожурим. Гледам шта ћу да обучем, неко куца на врата. Достава са Таобао, обожавам Таобао, све што нисам ни знала да постоји може тамо да се нађе. Узимам маску и излазим из стана, поздрављам баку комшиницу и њеног унука у приземљу. Сваког дана раде заједно, скупљају и преслажу пластичне боце. Бака је строга, осетим то у тону којим му се обраћа, свакодневно су заједно док су му родитељи на послу. Поздрављам портира на капији, и он поздравља мене. Стално је насмејан, живи ту у соби иза портирнице, увек је на послу и увек је насмејан. Једном ми је помогао да пронађем пакет који ми је стигао а нисам знала где су га оставили. Ја му се обраћам на енглеском, могла сам слободно и на српском, а он мени на кинеском. Разумели смо се савршено! Већ сам на

Мој живот у иностранству

09.01.2021 у 18:01

Рикардово вино за Божић

Те године су ми супруга и деца отишли у Србију за Божић, а ја остадох сам у Мелбурну. Колега са посла, Чилеанац Рикардо, на моје изненађење, позвао ме да дођем код њега на божићни ручак. На најлепши начин сам га одбио, осећао сам се мало непријатно, нисам желео да им сметам јер Божић се овде прославља само у кругу најуже породице, а ја сам му супругу и троје мале деце знао само из слика и приче, а и живео је на другом крају града па ме је и мрзело да тако далеко идем. Рикардо је као и већина Латиноамериканаца католик и то онај, што би рекли загриженији, а са посебним поштовањем за светог му оца Папу. Кад сам га одбио био је толико навалентан („жалосно је да будем сам за Божић, причао сам деци о теби, волела би да те виде”), па сам на крају одлучио да се жртвујем и одем. Ваљда ће

Мој живот у иностранству

01.01.2021 у 18:36

Шаљемо ти Че Гевару да се подмладиш

Силно је падао нови снег дан уочи предсказиваног смака света за петак 21. децембра 2012. године. Прави близард – најава да ће до смака заиста доћи? Од чега човек стрепи, ако уопште стрепи, пред могућом катаклизмом? Од кратковеког призора ужаса? Од замишљаних болова у часу насилне смрти? Данас или сутра све ће за њега ионако нестати. Нестаће заувек. Једном, свакако, зауставиће се исплата новца из пензијског фонда на моју адресу. Заједно с мојим ја нестаће моји сувенирски фудбали у подруму, моје воћке у дворишту (јесам ли их узалуд посадио?), моја полица с мени драгим књигама, мој дневник о животу у емиграцији, у којем сам непатворено свој. На тај црни петак, негде око подне, зазвонио је телефон: Бранкица – дошла би предвече до нас у Ен Арбор, са Сркијем, да заједно „прославимо” Судњи

Мој живот у иностранству

25.12.2020 у 16:24

Данас ми је и родно место иностранство

Прелазим међународну границу док полако пада мрак, само пет минута након што је истекао зелени картон са осигурањем за изнајмљено возило са загребачким таблицама. Улазим у Европску Унију. Граничар рутински прегледа наше француске пасоше и гепек и са осмехом рече: „Уживајте”. У својој сопственој земљи прелазим границу и вадим страни пасош, а душа ме боли. Док смо се возили кроз западну Херцеговину, у мислима ми се вратише стихови Забрањеног Пушења „Слетио сам на аеродром у Читлуку...” Баш као што су и предвидели, регион се толико развио да му само још фали и аеродром. Поред нас су као облаци промицале прелепе виле и баште, хотели и скупа возила. Све до овог лета није могло да се прође од туриста, али је пандемија короне испразнила хотеле, спустила цене и блокирала наше

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству