Политика Online

Куп.	Прод.	Сред.
117.05	117.75	117.4
102.45	103.07	102.76
126.6	127.36	126.98

10.04.2020 у 19:32

Да ли знате која је разлика између екстровертне и интровертне особе? Нема везе са тим да ли једна воли друштво а друга не. Екстровертни ‘пуне батерије’ у друштву, где могу да испричају своје јаде, бриге и срећу. Интровертни црпе своју снагу у солитарном окружењу, читајући књиге, гледајући филмове, пишу дневнике или шетају. Ко ће из ове ванредне ситуације изаћи јачи, а ко сломљен? Живим у Барселони, а ово ми је четврта недеља у карантину. Цимерка са којом сам делила стан иселила се после прве недеље. Отишла је да живи са својим дечком. Њих двоје су још раније од агенције изнајмили стан али због ове ситуације нису могли да се преселе. Тренутно живе са његовом породицом док ово прође. Али сваке недеље карантин се само продужава. Питање је где је ту крај. Песма

Мој живот у иностранству

03.04.2020 у 19:28

Канадски маркети украшени сликама пацова

Субота, касно по подне, на бензинској пумпи „Петро-Канада” док смо сипали гориво, угледасмо срећног добитника наградне игре за прошлу годину. Тачније њен насмејани лик на плакату. Шта бисте урадили да добијете бесплатан бензин за годину дана, питају организатори игре на истом плакату. „Отишла бих да посетим сестру која живи на другом крају Канаде. Нисам је видела годинама", каже Лори Браун из Нове Шкотске, један од добитника награде за 2019. Уђох у кола са извесном тежином на души. И ја сам сестра, знам и осећам колико је боли што сестру не виђа. Везала сам појас, па себи у браду прошапутала: „Проклета је Америка“! Лори Браун и њену сестру не деле само километри ауто пута, већ и хроничан недостатак долара у њеном кућном буџету, мала примања која не

Мој живот у иностранству

27.03.2020 у 08:47

Ноћ на малтешкој клупи празних џепова

При изласку из малтешког казина у врелу јулску ноћ сачекао ме је врућ медитерански ветар. У мојим џеповима и новчанику није било ничега осим мобилног телефона са нешто мало кредита. „Поњањи ми мало пара, отипкао сам поруку која је брзином мисли отпутовала на другу страну медитеранског мора, у израелску пустињу. - Колико, стигао је убрзо одговор. - Само да се вратим до Београда. - Стићи ће ти ујутро. Само ми реци шта је сада. Пиће, курве..? - Коцка. - Коцка! Где ћеш ноћас? Да ти резервишем хотел? Молим те реци ми да си ок? Даље нисам одговарао. Тетурао сам се мрачним малтешким улицама све док нисам наишао на усамљену клупу поред мора. Једино пороци и молитва умеј да утуку бес немоћи и вапај очаја у човеку. А ја се не молим ни изблиза довољно. А пороци. Пијем скоро

Мој живот у иностранству

20.03.2020 у 08:49

Како сам ловио стопере по Амстердаму

Цела спаваона се затресла кад је мој „биг-клок“ (будилник), тачно у седам сати, зазвонио на металној касети поред кревета. Чуо сам на десетак језика како су ме колеге спавачи отерали у материну. Они долазе из града око четири сата ујутру и у ово време су у најдубљем сну. У Амстердаму остају два-три дана и користе сваку ноћ да „изоштре“ своје младалачке видике, да до краја искористе амстердамска светла која се не гасе ни ноћу ни дању. Радовао сам се новом дану јер сам добио нови посао од Луси, газдарице хотеле „Адам и Ева“, где иначе спавам. Претходне ноћи чаврљали смо доле у бару цео сат и она је приметила да се више не враћам у хотел умазан кречом. Рекао сам јој да сам завршио са фарбањем целе Финкове улице и да ће ме звати догодине кад буду постављали стаклену вуну у станове због

Мој живот у иностранству

13.03.2020 у 15:10

Посла више није било и ја се запутих у Мексико

После 13 година проведених у Загребу судбина ме 1991. године поново вратила у Београд. Возио сам аутопутем ноћу кроз Спачванске шуме. Било је око три ујутру кад сам стигао до Србије. Приближавам се престоном граду. Дуго ме није било. Сећам се главних улица, али по Београду нисам никада возио. Стигао сам где сам кренуо, али не знам заиста куда ћу, па још тако у рану зору. Град је био празан и паде ми на памет Бајлонова пијаца. Па, тамо ћу. Када сам био студент ишли смо у бар у хотелу „Мажестик” на Обилићевом венцу. Тамо сам и становао као студент, на броју 26. У зору, после игранке, упутили би се пешке кроз Скадарлију на пијацу. Тамо се јео одличан бурек. Идем баш тамо. Паркирам пред саму бурегџиницу. Бурек мирише исто онако као из студентских дана. Седнем за пулт и окренем се

Мој живот у иностранству

07.03.2020 у 10:40

Живот је соба с двоје врата

Пред зградом у којој ми је нудила стан за изнајмљивање, службеница једне варшавске агенције одједном је изгубила осмех: „Морам да вас упозорим да су претходни станари, неки шпански студенти, још увек ту, али чим изађу, стан ће бити поново упристојен.” Унутра стање горе него што је очекивала: као да је кроз стан протутњао цунами јевтиног чилеанског вина с унезвереном мачком на етикети. Папирни тањири од поједеног мезеа на све стране, а сцену злочина чува и низ празних флаша пољског пива са срећно одбраним именом „Warka”. У старомодној кухињи млади пар у доњем вешу спрема прву јутарњу кафу - сасвим нормално, није ни два поподне. Примећују нас тек кад им се обратим на шпанском. Службеница инсистира да наставимо обилазак, више да прекрати муку, него из наде за зарадом. У свакој

Мој живот у иностранству

28.02.2020 у 14:41

Шта нећете имати кад одете

Неће вас више нико недељом звати на ручак. Неће вас више нико звати ни на кафу. Једино можда три седмице унапред. Кад упише у свој роковник. Нећете имати омиљену месницу и бити месарева љубимица којој оставља најбоље батаке. Овде ћете тешко уопште наћи месницу. Месо ћете куповати запаковано у супермаркетима са роком трајања 12 дана. Нећете имати коме да оставити дијете на два сата да са пријатељицом одете на кафу. Нећете имати ни пријатељицу која би вас зовнула на кафу. Нећете имати ни времена да одете на кафу. Неће вам мама испред врата оставити гајбу домаћег поврћа из баште. Неће, јер је хиљаду километара, ипак, далеко. Неће моћи да вам направи кнедле. Ни сарму. Ни кромпирушу. Неће вам никад моћи причувати дијете да одете код доктора, зубара, фризера… Фото

Мој живот у иностранству

21.02.2020 у 10:48

Газда виче на мене, нема ти овде комунизма

Џони сигурно више није жив. Био је пред пензију, када смо дошли у Торонто, муж, син и ја. Те године зима је у Торонту почела већ у новембру а ми смо слетели крајем септембра. Памтим тај датум. Памтим га као што се памте рођендани. Памтим тај први лет авионом, пушачке зоне, паперјасте облаке и камен у желуцу. Испратише нас као на сахрани. Сви су плакали у Београду као да се опраштају са нама за цео живот. Одводимо им унука, брата. Братова деца мала, млађег сам заварала чоколадом, а старијег блинкером. Али родитеље нисмо могли преварити. Океан је велики. Прво што сам угледала када смо изашли са аеродрома, било је сунце. Велико, далеко, бледо сунце. Фалило му је жуте боје. Облаци су летели као да неко дува у њих. Високе зграде, поређане као лего коцкице. На једном огромном

Мој живот у иностранству

14.02.2020 у 17:52

Веза је овде јача од свих закона

Питање које најчешће чујем у последњих осам месеци је:„Да ли сте се навикли?” На лепо се не морамо навикавати; то спонтано прихватамо, не размишљамо о томе јер сви сматрамо да је „Богом дато”. На оно, не тако лепо или много другачије од свега на што смо већ навикнути, потребно је време, добра воља, потпуна предаја или како многи овде кажу, сналажљивост. После четрдесет година проведених у иностранству, на три континента, од тога читавих двадесет осам година у Јапану, вратили смо се назад у град нашег одрастања и младости. Последњи пут сам била у Србији 2014. године. Разлике у последњих пет година су веома видљиве, фасаде су још оронулије, ишкрабане којекаквим паролама и порукама, тротоари нису сређивани деценијама, много ђубрета на све

Мој живот у иностранству

07.02.2020 у 10:05

Промените име, добро је за вашу каријеру

Стајао сам на Јелисејским пољима, у касну ноћ, у граду свјетлости, за Ноћ вјештица. Једино ја нисам био нашминкан и једино ја нисам имао костим. Али као да јесам. Гледао сам све њих исто онако чудно као и они мене. Ни други путници нису били мени слични. Моје путне торбе разликовале су се од њихових. Покупљене ко зна где и од кога, са видљивим годинама проведеним на путовањима, не по егзотичним дестинацијама, него по балканским пијацама. На једној од њих је писало Африка. Ни сам не знам откуд ми та торба. Био је то дуг пут. Све вријеме овог свијета јесте било моје, али и најкраћи пут је био дугачак а камоли овај за Париз. Тако је кренуо мој животни пут изван родне земље. Мењале су се и земље, мало Француска, затим Енглеска, па Њемачка, па опет Енглеска, па Шпанија и на крају опет

Алати за приступачност

Величина текста

Контраст

Обележавање линкова

Прилагођена читљивост

Таг: мој живот у иностранству