Publika je najbolji sudija…

Sinoćnim nastupima britanskog sastava „Inkognito” i jednog od najvećih džez trubača današnjice Rendala Rendija Brekera u pratnji Big benda Radio Sofije završen je ovogodišnji „Nišvil” festival. Samo dan ranije, Breker je nastupio i u Velikoj dvorani „Sava centra”, u okviru koncerta „Nišvil u Beogradu”. Ovo je, ujedno, bila dobra prilika da popričamo sa renomiranim džez muzičarem. Iako je u svetu šou-biznisa više od četiri decenije, naš sagovornik ostavio je utisak osobe koja je po svom entuzijazmu tek prvi put zakoračila u svet muzike. Pun vedrine i dečije radoznalosti Breker nam je otkrio da mu ljubav prema trubi i džezu najbolje „puni baterije” i pomaže da radi ono što najbolje ume – stvara i izvodi dobru muziku.

Početkom ove godine Breker je dobio peti „Gremi” u karijeri, u kategoriji „najbolji savremeni džez ce-de” za album „RandyinBrasil”. Skroman po prirodi, Rendi se na pitanje kako komentariše činjenicu da mu nagrade stižu „kao na traci” blago nasmejao i odgovorio da su one samo razlog više da pruža sve od sebe.

– Svakako je divan osećaj dobiti tako veliko priznanje i to još nekoliko puta. Ali, koliko predstavljaju čast, ovakve nagrade predstavljaju i veliku odgovornost. Svaki put želim da ih „opravdam”, da opravdam reputaciju koju sam stekao, da dobijam nove ideje. Ideja i svežina su nešto što je jako bitno u svetu muzike i umetnosti uopšte. Živimo u 21. veku i razumljivo je da se teško može ostvariti neka „revolucija” u svetu muzike, ali opet, te sitne inovacije, želja da se kroz „staru” muziku kaže nešto novo, to je ono što vas čini posebnim. I, naravno, bez namere da zvuči kao kliše, potrebna je bezrezervna ljubav prema muzici. Sama muzika je bezrezervna ljubav.

Breker kaže da je svaki koncert poseban doživljaj i da ih pravi, vrhunski muzičari uvek tako doživljavaju.

– Susrećem nove divne ljude na svakom od nastupa. Koliko god da putujem, koliko god da nastupam, ne mogu da se zasitim energije koju oni isijavaju. Mislim na muzičare, tonce, publiku... Svaki dan je novi doživljaj. U karijeri svakog muzičara ovakvi momenti su dragoceni. To jedinstveno osećanje da posle decenija i decenija vaš rad nije postao rutina, šablon, to je nešto što nema cenu. Ako vas ono napusti, onda treba da se ozbiljno zapitate da li ste još za ovaj posao.

Naš sagovornik stekao je svetsku slavu, između ostalog, i zato što sjajno „pliva” u vodama različitih muzičkih žanrova. Od klasičnog džeza, preko soula, fanka, ritma i bluza pa do roka, za Brekera se može reći da je pravi majstor u kombinaciji stilova. Takođe, iako je zašao u sedmu deceniju života, džez velikan važi za modernog umetnika, poštovaoca savremenih tehnologija koje, po njemu, ako se upotrebljavaju na pravi način mogu da doprinesu kvalitetu muzike i probude autorovu maštu.

– Oduvek sam voleo da kombinujem. Ne mogu da budem statičan i da se „nalazim” samo u jednom žanru. Volim da kombinujem staro i novo, volim da eksperimentišem i tako dođem do nekih novih ideja, novih melodija. Kombinacije klasičnog i modernog, akustičnog i električnog, sve je to ono što izgrađuje muzičara i daje mu lični pečat, nešto po čemu će se razlikovati od drugih. Nove tehnologije danas igraju veliku ulogu u savremenoj muzici. Ali neka ne misli svako da one uvek pomažu. Pomažu samo utoliko što razvijaju maštu muzičara i daju im nove ideje. Ali ako nemate tu inicijalnu kapislu, ne očekujte da će vas savremena tehnologija „spasti” ili učiniti boljim. Publika je najbolji sudija.

Breker kaže da je muzičarima koji danas počinju donekle lakše, a opet i teže od vremena šezdesetih, sedamdesetih ili osamdesetih godina prošlog veka, u zavisnosti iz kog ugla se gleda.

– Pomenuo sam nove tehnologije, mediji su opšte prisutni, tu je Internet. S te strane, mladim ljudima koji danas počinju lakše je da dopru do slušalaca. Ipak, kvantitet je mnogo veći, muzika koja se danas konzumira mnogo je kraćeg veka nego što je to bio slučaj pre 20, 30, 40 godina. Današnji muzičari moraju mnogo, mnogo da se trude da izbore svoje mesto pod suncem.

Lista muzičara i sastava sa kojima je Breker sarađivao takođe je impozantna. Pomenimo samo Lu Rida, Frenka Zapu, Bilija Kobama, Brusa Springstina ili sastave „BlueOysterCult”, „Parliament-Funkadelic”, „SteelyDan”... Višedecenijska saradnja sa bratom, nedavno preminulim poznatim saksofonistom Majklom, dodatno je „izoštrila” Rendijev specifičan muzički stil i istančan ukus. Naš sagovornik probao je da nađe pravi odgovor na pitanje ko ga je od plejade vanserijskih muzičara sa kojima je radio posebno inspirisao.

– Zvučaće banalno ako kažem da ne postoji posebna osoba za koju bih mogao da se odlučim. Svako od velikih imena sa kojima sam svirao donosilo je nešto posebno, nešto zbog čega je taj muzičar, bolje reći umetnik, upravo to što jeste. Ako bih baš morao da izdvojim nekog, možda bi to bio Horas Silver. Bio sam mlad kad sam ga upoznao i skroz me je očarao svojim muzičkim umećem i harizmom koju poseduje. Sjajan umetnik, kompozitor, veliki esteta. Od takvih osoba može mnogo da se nauči. Da nisam imao priliku da upoznam takve veličine, ni sam ne znam gde bih ja danas bio u svetu muzike i da li bih ovoliko postigao.

Adrijan Čolaković