U tri reprezentacije za jedno leto

Za postizanje vrhunskih rezultata i pune afirmacije jednog dečkića kao sportiste, i kao čoveka pre svega, putevi su trnoviti i puni staza koje vode u nepoznato. To su putokazi na kojima natpis piše tek kad stignete na cilj, pa i tada ste u rukama Višnjega, u rukama sudbine koja vas često ne vodi onim putem kojim ste se uputili...

Za mene je moje detinjstvo, moje odrastanje bilo nezaboravno u svakom smislu. Retko sam od svojih zamisli do realizacije stizao brzim i lakšim putem. Obično su to bile prepreke koje su na ovaj ili onaj način morale biti prelažene po svaku cenu. U stvari, cena nije postojala. Jednostavno, cilj je na vidiku i morao je biti dosegnut! Makar i glavom kroz zid ako treba, a za tim je često bilo potrebe...

Bilo je leta kada sam počinjao pripreme u maju, a završavao ih početkom oktobra! Sredinom jula, avgusta više nisam znao ni gde sam, sa kim treniram... Naime, igrao sam za tri reprezentacije. Taman kada sam završio evropsko ili svetsko sa nekom, upadao sam bukvalno na završne pripreme druge reprezentacije, itd.

Ništa mi nije bilo teško, osim mojoj majci koja je ponekad imala i manje od dana da opere i nekim čudom osuši i opegla sve stvari. Tako da ta leta nisu paklena bila samo za mene već i za moje roditelje...

Sav umor, svi dani odmora koje nisam imao, sve vreme koje nisam bio sa dragim osobama, rušila je činjenica i naslov negde u novinama: „Jedno leto, tri zlata”.

To je osećanje i satisfakcije koja mi pruža neviđeni motiv i želju da nastavim ovo što činim sve vreme. Da nastavim u što jačem ritmu, ma kakve napore i nedaće imao ispred sebe. To je inicijalna kapisla, elan, koji dobijam za budućnost, za novi dan, nove izazove, nove pobede, nove trofeje, nove stranice istorije srpskog vaterpola.

Reprezentacija svakog leta, prilika da sve što smo učili u klubu pokažemo na višem nivou, pred selektorom! Nije bilo lako. No, kada si mlad, ne razmišljaš mnogo o svemu. Nemaš ni potrebe a ni vremena, jer su treninzi toliko naporni, a treneri uporni i odlučni u tome da svaki naredni bude još žešći, još teži.

I onda šta ti drugo preostaje nego da gurneš glavu u vodu i plivaš. I plivaš, i plivaš, i plivaš, i plivaš sve dok ne isplivaš na površinu. Dok te ne zapazi neko, da pohvalu, predlog, proćaska s tobom nekoliko minuta i na kraju da primedbu koja te natera da narednih meseci razmišljaš o toj jednoj rečenici.

Zatim sebi kreneš da postavljaš hiljadu i jedno pitanje, proveravaš da li si dostigao nivo i kvalitet o kojem drugi pričaju. Te unutrašnje borbe u samom telu i duhu, u glavi pogotovo, uvek su mi bile znak da moje biće evoluira.

Bio sam jednim delom srećan, a opet nekako sam osećao zebnju i strah da li je zaista to – to. Da li sam ja taj za koga me oni smatraju? Da li ću i dalje ispuniti njihova očekivanja, njihove želje. I onda opet – proces se ponavlja. I tako unedogled... Treneri se menjaju, ali sistem ostaje isti.

Svih ovih godina pokušavam da se nametnem što treneru u klubu, što selektoru u reprezentaciji.... Ma koja ona bila, a bilo ih je i tri po letu. Pauze nema, al, kao što rekoh, nije ni bila potrebna.

Sama pomisao na trofeje, dobru igru i druženje s momcima koji su, kao što danas cela planeta zna, prvaci sveta – bila je dodatna snaga, ponekad i inicijalna kapisla u teškim trenucima sa kojima smo se susretali... Momci poput Rađena, Prlainovića, Duleta Pjetlovića, Marka Avramovića, Baneta Mitrovića, Milana i mnogih drugih bili su inspiracija jedan drugom da postignu više nego što je vaterpolo do tada pamtio.

U juniorskoj selekciji smo i više nego uspeli u tome. Generacija za četiri godine nije izgubila nijedan meč. Zamislite tu nadmoć, taj kvalitet i tu atmosferu koju je morala jedna ekipa imati kao preduslov za postizanje ovakvih kolosalnih rezultata.

Možda nismo u početku verovali, ali nekolicina nas je znala da će doći naše doba, naše vreme kada ćemo imati prilike da se dokažemo tamo gde celog svog života stremimo, za šta smo trenirali od svoje sedme godine, prolili toliko krvi, znoja, pa i suza ponekad. Seniorskoj reprezentaciji Srbije!

Ostatak priče vam je nadaleko poznat, sem možda da su jedan-dva novinara i jedna televizija ispratili naš odlazak na prvenstvo koje će svima nama u potpunosti izmeniti život. Na prvenstvo koje je našoj Srbiji izmenilo sliku, ulepšalo je umnogome i dodalo još jednu sjajnu zvezdicu.

Danas Srbija nas slavi, sutra će nekog drugog, ali ne budemo li se odnosili prema mladima kako to oni zaslužuju i ne budemo li ulagali u tu decu da dobiju svoju priliku, svoju šansu da se vinu u zvezde jednog dana, plašim se da će nam plato ispred Gradske skupštine ostati pust i da će narod morati, ipak, da se priseća šta je bilo te 2009. godine...